„Tako je, razbij ih Miloše!“ Vičem iz sveg glasa!

Zovem se Lana Stanić i trenutno sam na fudbalskoj utakmici svog sina. Imam 41 godinu i dugu crnu kosu, i trudim se da budem najglasnija kako bih nadomestila za muža koji je propustio tekmu zbog posla.

Prohladan je jesenji dan i nosim uski beli džemper i crne farke sa patikama. Trenutno, tim mog sina vodi sa 2 gola razlike, a zasluge se pripisuju pre svega njemu. Moj Miloš je veliki talenat. I drugom timu ide dobro, to su veliki rivali i trenutno se čini da je kraj utakmice nepredvidljiv.

Ali, i dalje mislim da će moj sin i njegov tim nastaviti u tom ritmu i pobediti. Dok navijam, jedan od momaka iz protivničkog tima i moj sin klize jedan u drugog, a ja nažalost propuštam da vidim šta se tačno dogodilo. Vidim sina kako se grčevito hvata za nogu. Momak koji je naleteo na njega ustaje, a sudija dotrčava do njih dvojice.

Moj sin, drugi momak i sudija raspravljaju se neko vreme, pre nego što sudija izvuče crveni karton i zazviždi. Neka deca u timu mog sina podižu mog sina i odvode ga na klupu. Ustajem i trčim do njega da se uverim da li je dobro.

„O bože, Miloš, jesi li dobro?!?“ – pitam zabrinuto na tribini tik iza klupe.

Podigne pogled prema meni i nasmeši se: „Da, biću dobro. Samo je udarac, proći će.“ kaže mi.

Drago mi je što ništa nije povređeno. „Joj sine, samo mi je drago što nisi povređen previše.“

Nakon toga, trener dolazi : „Hej, Miloše, je li sve u redu?“

„Da treneru, dobro sam.“ kaže mu. „Trebao bih do svlačionice na brzinu.“ kaže on ustajući.

Moj sin drhtavo ustane, ali se malo spotakne. „Sačekaj minut.“ kaže trener. Pozvao je dvojesaigrača sa klupe za rezerve koji su pomogli mome sinu da ode do svlačionice.

Njih trojica tada odlaze. Nasmejem se dok ih gledam kako odlaze. „Pa, drago mi je da je dobro.“ Pomislim u sebi dok se vraćam na svoje mesto. Sednem i gledam utakmicu, ovaj put manje oduševljena jer moj sin sada ne igra. Dok gledam, vidim nekoga u kako prilazi mom mestu.

Okrenem se i pogledam ga, i shvatim ko je to. Momak koji je naleeio na mog sina. Počinjem da se osećam pomalo ljutim samo gledajući ga. Primećujem da je prilično visok i da je zapravo prilično nabijen, što je bilo lako primetiti jer mu je dres bio pripijen uz telo.

Ima smeđu kosu i preplanulu kožu, a lice mu zaista lepo izgleda. Naravno, ne bih trebala da razmišljam o ovim stvarima, ali teško je ne pomisliti.

„Šta ti radiš ovde?“ – pitam ne skrivajući bes. Nekako se počeše po potiljku i pogleda me pravo u oči.

„Samo sam hteo da kažem da mi je žao što sam tako uklizao u vašeg sina. Nisam hteo tako da naletim na njega, i video sam koliko ste zabrinuti, pa sam samo hteo da se izvinim.“ kaže mi.

Odmah osećam da bes nestaje. „Oh, khm… ne, u redu je, zaista!“ Ja mu kažem. „I moj sin je dobro, pa ne moraš brinuti. Noga ga malo boli, ali ništa previše ozbiljno.“ Kažem, smešeći mu se.

„O, dobro, bio sam zabrinut da sam mu nešto slomio!“ kaže, izgledajući kao da je osetio iskreno olakšanje. „Siguran sam da ste ljuti na mene, pa ću samo da odem …“, kaže on, okrenuvši se.

„Ne, u redu je! Mislim, prvo sam bila jako ljuta, ali ti si se izvinio, pa ti opraštam! Osim toga, već si dobio dovoljnu kaznu. Crveni… nema te naredne utakmice.“ – zbunio se očigledno nije očekivao da žena srednjih godina zna išta o pravilima fudbalske igre.

„Da, zaista sam kažnjen zbog toga.“ kaže smešeći se. „Ipak, zaista dobra tekma!“

„Znam, zaista je blizu!“

„Da, vaš sin je bio neverovatan!“ kaže mi, sedeći pored mene. Ne smeta mi što je seo pored mene. Ustvari, nekako mi je drago, jer sada zapravo imam sa kim da razgovaram. Ipak, oseća se pomalo čudno radosno razgovarati sa osobom koja je upravo povredila mog sina. Dok razgovaramo, bacam pogled i vidim neke navijačice koje ga gledaju i kikoću se.

„Izgleda da imaš neke devojke obožavateljke.“ Zadirkujem. On ih gleda, a devojke brzo skreću pogled, i dalje se kikoćući. „Ah, da.“ kaže smejući se.

„Ne izgledaš baš uzbuđeno.“ Ja se šalim.

„Mislim, lepo je i sve to, ali nisu baš moj tip.“ kaže mi smešeći mi se.

Ovaj razgovor postaje sve zanimljiviji. „Ohh… A kakav je tvoj tip žene?“ Pitam, nestašni osmeh mi se razlio po licu.

„Sad ćete misliti da laskam ali možete pitati moje drugare – Volim starije žene. Postoji nešto kod njih što ih čini privlačnijim od devojaka mojih godina.“ kaže mi. „Poput tebe.“

Malo sam zatečena njegovim poverenjem, ali i polaskana sam. „Pogledaj ti njega, flertuješ sa ženom koja čak ni ne zna tvoje ime.“ Zadirkujem ga.

Smeje se ovome i naginje se nazad, a ja vidim kako mu se ruke savijaju kad ih stavi na sedište iza nas. Pokušavam da ne gledam, ali krijem pogledom u njegove žilave, jake podlaktice.

„Pa, ja se zovem Bane. A vi?“ – pita me on.

„Moje ime je Lana.“ Kažem mu, ne tražeći mu da me zove gospođa Stanić.

„Pa, sada kada znamo jedno drugom imena, sada možemo da flertujemo!“ šali se on.

Vidim ga kako gleda dole na moj venčani prsten. „Khm, vaš muž nije ovde?“ – pita me on.

„Ne, ostao je kod kuće da završi neki posao.“ Kažem mu uzdahnuvši.

„Bedak što je morao da propusti utakmicu svog sina.“ on kaže.

„Znam! Jebao ga posao! Ali šta je tu je…“ Kažem, srećna što imam kome da se poverim.

„Da sam na njegovom mestu, želeo bih da provedem što više vremena sa vama.“ kaže mi, očigledno i otvoreno flertujući.

Smejem se ovome, pomalo nesigurno kako da odgovorim na flert, pošto je prošlo toliko vremena da me je neko ovako startovao, a kamoli neki klinjo kojem sam mogla biti majka. Ipak, uživam u pažnji.

„A zašto to takeš?“ Zadirkujući pitam.

„Pa, ne bih želeo da rizikujem da te neki od ovih mladih fudbalera napadnu.“ šali se on.

„Ha… ovako kao što ti upravo radiš?“ Uzvraćam udarac, smešeći mu se.

Naginje se napred i ponovo blista savršenim osmehom. „Da, ali on nije tu da me zaustavi. Plus, mislim da ti se sviđam.“

Okej, priznajem, mali ima muda … čak me je i zbunio svojom samouverenošću.

„A kako možeš to da znaš?“

„Zato što već neko vreme crveniš gledajući u moje telo… posebno moje ruke.“ on kaže. Nelagodno se smejem ovome, uglavnom zato što sam mislila da neće primetiti da mu se prikradam pogledom.

Razmišljam o nečemu da kažem, kad podigne ruku. „Možete osetiti ako želite.“ kaže smešeći se.

U trenu odlučujem da prihvatim ponudu. Hvatim ga za podlakticu i stiskam je. Oboje smo iznenađeni koliko mu je ruka velika u poređenju sa mojom malom ručicom, a ne treba ni da pominjem koliko je zategnut i napet.

„Vau, ovo je … definitivno impresivno.“

„Pretpostavljam da vaš muž ne trenira mnogo, ha?“ – pita on i dalje nasmejan.

„Ne … ti si mnogo mišićaviji od njega!“ Kažem, smejući se.

Ne skidajući pogled sa te mišićave ruke, osećala sam toplotu u celom telu. Mali je bio šarmer, nema šta.

KRAJ 1. Dela