„Molim te, pogledaj me…“ Đina je nekako naterala oči uvis, fokusirajući se u opštem pravcu Markovog glasa. Suze su joj zamaglile vid, a u ušima joj je zujalo dok je on nastavio da govori „… znaš da ću te uvek voleti.. ali ja nisam zaljubljen u tebe. Naravno da želim da uvek budemo prijatelji …“

Svaki deo njenog bića želeo je da vrisne NE! Htela je da poleti na njega i da mlati rukama po njemu dok on ne oseti bol koju je ona osećala. Ali nije to uradila. Umesto toga, ponovo je zagnjurila lice u ruke i počela da jeca uz okean suza. Jecajući, čula je škljocanje vrata. Njen život… njen ceo svet izlazio je kroz njih.

Nedelje su prolazile i iako je spolja delovala da funkcioniše u ‘stvarnom svetu’, kada bi se vrata njenog stana noću zatvorila, Đina bi se povukla u stanje potpune depresije, zajedno sa flašom vina. Ljubavne pesme, spore tužne balade. Čak je i njena mačka počela da je izbegava.

Majka ju je tešila koliko je mogla, kao i njeni prijatelji, ali nisu uspevali da je uteše. Jedno veče su je poseli i svi su joj pričali o ženi koja je nekada bila pre nego što ju je dečko napustio, objasnili su joj da žele tu prijateljicu i ćerku nazad. Tada je Đina shvatila koliko je otuđena postala… i obećala je njima i sebi da će pronaći pomoć i vratiti se na pravi put.

Kancelarija je bila topla i primamljiva. Recepcionerka je imala blistav osmeh i tog jutra je pozdravila Đinu sa ljubaznim stavom kao da joj je Đina neka davno izgubljena prijateljica. Utonuvši u mekanu fotelju u čekaonici, Đina je pokušala da se izgubi u najnovijem broju nekog modernog časopisa koji je ležao na stoliću pored, ali i dalje nije mogla da izbaci glasić iz glave koji joj je stalno govorio: „Ideš kod psihijatra jer te je bivši napustio i otišao iz tvog života. Kakav si ti gubitak…“

„Đurđina Davidović?“ povikala je jedna punaćka žena.

„Da gospođo… ja sam“, rekla je Đina, dok su joj u stomaku iznenada nikli leptirići veličine slonova.

„Dobro jutro… pođite za mnom, doktor će vas ubrzo primiti…“

Đina je ustala i pošla za njom niz hodnik u udobnu kancelariju. Kancelarija je odavala utisak raskošne dnevne sobe sa kožnim nameštajem i pregršt nekih diploma na zidu. „Raskomotite se. Doktor Berić će vam se pridružiti za trenutak…“ ubrzo je izašla, ostavljajući Đinu samu sa svojim mislima.

Goran Berić je bio markantan čovek. Visok i dobro građen, nije tajna da su ga žene smatrale veoma seksi. Njegove muževne crte lica, tamna kosa, intenzivno radoznale tamne oči i nežno držanje privlačili su ljude a da on nije morao da kaže ni reč. Smatrao je sebe načitanim, njegovi brojni prijatelji su ga smatrali zabavnim i srdačnim i odličnim prijateljem.

Ipak, i pored svega bio je samac. Imao je duže veze u prošlosti, ali nijedna žena nikada nije bila prava kombinacija seksi i pametne da bi ga do kraja osvojila. Tiho kucanje na vratima njegove kancelarije ga je uzburkalo kad je sekretarica provirila unutra.

„Đurđina Davidović je u glavnoj ordinaciji…“

„Hvala vam“, odgovorio je Goranov duboki glas i počeo je da pregleda Đininu prijavu. „Hmmmmm…“ pomislio je Goran u sebi, „deluje da je inteligentna po ovim odgovorima, samo veoma izgubljena…“ ustao je i krenuo ka vratima.

Đina je zurila kroz prozor. Gledala je na park, i iako je bila na trećem spratu, i dalje je jasno videla ljude i njihova lica. Lišće drveća je tek počinjalo blago da opada, i mogla je da vidi žene sa decom kako se igraju u igralištu. Njeno srce je žudelo za tim osećajem. Za porodicu, za tu vrstu povezanosti i ljubavi.

Glas dr Berića ju je probudio iz tih misli.

„Đurđina Davidović?“

Okrenula se prema njemu, a oči su joj se momentalno zakačile za najljubaznije lice koje je ikada videla. „M-molim vas. Zovite me Đina.“ rekla je i odmah počela da se ispravlja, nameštajući odeću, nervozno provlačeći prste kroz puštenu kosu.

Oči doktora Berića uzvratile su joj zahvalan pogled i naborale su se po ivicama kada se osmehnuo. On je odmah upio njenu lepotu. Ne, to nije bila klasična lepota, već lepota koja je proizašla iz nevinosti. Uhvatio je duboke plave okeane koji su bili njene oči, način na koji joj se kosa kovrdžavo uvijala preko lica, kao da je prošla rukama kroz nju hiljadu puta tog jutra. Upijao je njene izražene ženstvene obline, nežnu glatku kožu i nevin ali ne baš radostan pogled.

Osećao je da gubi kontrolu i morao je da se podseti zbog čega su oboje tu. Pružila je ruku, a on ju je uzeo u svoju. Njen osmeh ga je opustio jer je tada znao da ona nije nepopravljivo depresivna, samo da joj je potrebno malo vođstvo.

„Ja sam doktor Berić… drago mi je da smo se upoznali. Ako želite da sednete gde god vam je najudobnije, pa da malo popričamo…“

I tako je počelo Đinino putovanje. Smatrala je da je sa njim lako razgovarati… i otkrila je da izliva delove svoje duše u koje niko drugi nije imao uvid. Dugo je pričala o svom odnosu sa Markom i svojim razočarenjima u njega, o svojoj borbi sa kilažom, svojim borbama sa roditeljima.

Razgovarali su o tome šta Đina želi od svog života. Zajedno su napravili plan za nju da nastavi školovanje ka karijeri koju je oduvek volela. Razgovarali su o njenim nadama, snovima i ciljevima, a Goran se sve više zanosio njome.

A onda je došao dan kada Goran više nije mogao da opravda njihove seanse. Napredak je bio ogroman posle samo nekoliko sastanaka, ali on je želeo još, iako je ona bila već sada na dobrom putu.

„Đina“, rekao je tiho, naginjući se ka njoj, „mislim da smo uradili sve što smo mogli. Sada je sve na tebi… Ja sam svoje obavio. Ja sam samo vodilja, smernica, slušalac. Ostalo ćeš morati sama sa sobom.“

Glas joj je zastao u grlu: „Da… Imala sam neki osećaj da ćete danas baš to reći…“ Ustala je sa stolice, zaglađujući prednji deo pantalona gledajući u pod. Znala je da će, ako mu se okrene licem, on videti kako blistaju suze u njenim očima… i znala je da je on njen psihijatar, a ne ljubavnik, pa je bilo pravo vreme da ode.

Međutim, on nije mogao da odoli. Ustao je i bez ikakve profesionalnosti prišao Đini, smestio je u naručje i u topli zagrljaj. „Možda se vidimo nekad…“ rekao je Goran grleći je. Stopila se uz njega, želela je da klekne i da ga moli da ostane u njenom životu. Znala je, međutim, da mora sama da pronađe put… pa se okrenula i izašla kroz vrata.

Prošlo je godinu dana od poslednje seanse i Đina je procvetala. Završila je poslednju godinu fakulteta, našla bolji posao, stekla nove prijatelje. Ali još uvek je nekako nedostajao deo nje. Deo koji je dala Goranu kada je tog dana izašla iz te kancelarije. Njen um se često vraćao na njihove razgovore… bila je zadivljena načinom na koji je napredovala sa njim za veoma kratko vreme.

Dakle, mora da je to bila sudbina te sveže subote kada je Đina poželela da poseti onaj park pored Goranove kancelarije. Setila se kako je sa prozora taj park uvek izgledao mirno… ispunjen dečjim smehom i zvucima prirode. Sada, godinu dana kasnije, pomislila je da je pravo vreme da uzme neku dobru knjigu i provede popodne samo sedeći na klupici i uživajući u sitnim glasovima okolo.

Na sebi je imala udobne farmerke i lagani džemper, patike za hodanje, zgrabila je ključeve od stana i uputila se u pravcu parka. Kada je stigla, uživala je u šetnji dok je odabirala svoju klupu, osećajući kako joj se opalo lišće kovitla oko nogu na blagom povetarcu. Vazduh je nosio začinski miris nekoga ko peče pite od jabuke…

Pronašla je klupu u blizini igrališta gde je mogla da gleda decu kako se igraju i da još uvek s vremena na vreme uživa u dahu tišine. Zavalivši se, duboko je udahnula, udišući oštar, čist vazduh… ali bukvalno se zagrcnula kada je čula njegov glas: „Đina? Đina Davidović! Jesi li to TI??“

Skačući sa klupe, okrenula se i ugledala ga. Šetao je svog zlatnog retrivera na povodcu i bio je malo zadihan jer ga je veliki pas vukao.

„Bože moj… Koliko je prošlo?“ nastavio je, a zatim je predstavio psa „Maksa“.

Đina je čučnula, a Maks je prišao i počeo da je liže svojim velikim, mokrim jezikom, što joj je izmamilo blagi smeh. Goran se ozario… setio se tog njenog osmeha. Setio se tih očiju. Setio se svega o njoj. Nedeljama posle poslednje sesije on je planirao da je pozove, ali nekako se uvek odvraćao od toga. Sudbina se, međutim, nije mogla poreći.

„Doktore…“ -krenula je Đina, ali prekinuo ju je odmah.

„Molim te, nema više potrebe za formalnostima, zovi me Goran. I bez persiranja… ako nije problem… Đina.“

Srce joj je poskočilo kada je ponovio njeno ime. Verovatno zato što je, kada je to uradio, ispružio ruku i dodirnuo njenu. Kao da joj je kroz telo prošla struja. Osetila je kako joj bradavice trnu u grudnjaku, a sve male dlačice na potiljku joj se dižu. Da, htela je ovog čoveka. Želela ga je. Ali da li je i on osećao isto?

Đina je pročistila grlo i počela da mu ponosno priča o svom životu u poslednjih nekoliko meseci. Podsetila ga je na njihov plan, a zatim ga provela kroz sve načine na koje je ostvarila ciljeve koje su zajedno postavili na njihovim seansama.

„Tako sam ponosan na tebe Đina“, rekao je Goran, gledajući je u oči, „uvek sam znao da ti to možeš. Čim sam te prvi put ugledao znao sam da imaš to u sebi.“

Đina je pocrvenela: „Ne bih to mogla bez TEBE Gorane“, rekla je i dodirnula ga nežno po ruci. „Da li biste voleli Maksa i ti da prošetate malo sa mnom po parku?“ upitala ga je, a Maks je ohrabrujuće mahnuo repom.

„Naravno.“

Šetali su i pričali satima, osmeh im nije silazio sa lica. Đina se divlje nasmejala kada je Maks primetio frizbi kako fijuče i pojurio da ga uhvati, povukavši Gorana u ogroman nanos lišća. Goran se isto toliko smejao kada se ona sagnula da vidi da li je dobro, a Maks ju je gurnuo na Goranovo palo telo, pa im je trebalo nekoliko minuta da se smejeći razmrse i ponovo usprave.

„Sumrak se spušta a ja sam baš ogladneo. A kladim se da ni ti nisi jela…“

Đina je ponovo pocrvenela, osobina koju je mrzela oduvek: „Ne Gorane, nisam jela, i da, postajem prilično gladna…“

Njene oči su lutale njegovim telom, sada stojeći tako blizu nje da je osećala kako njegova toplota zrači. Htela je da ga zgrabi za ramena i povuče u dubok, mekan, vlažan poljubac, ali njeno vaspitanje „dobre devojke“ joj je reklo ne.

Goran je pročistio grlo, osetivši kako njegovo telo reaguje na nju, ovaj put posebno u njegovim pantalonama: „Hajde za mnom, parkirao sam tu pored parka. A posle ću te naravno odbaciti do kuće.“

Đina je na trenutak pomislila pre nego što je odgovorila: „U redu“ i učinila je upravo to, popevši se na suvozačevu stranu njegovog džipa, a Maks je seo na zadnje sedište. Nije ni stala da pita kuda je vodi. Nije ju bilo briga, sve dok je bilo negde tiho gde bi mogla neometano da gleda u njegove zavodljive oči.

Zaustavili su se ispred prelepe kuće od crvenih cigala. Kuća je izgledala novo i bila je u novijem, bogatijem delu grada. Vrata garaže su se polako otvorila i otkrila jedno prazno mesto, a druga dva mesta bila su zauzeta sportskim Mercedesom i zatamljenim Džipom.

Njena obrva se malo namrštila pokušavajući da shvati zašto bi jednom čoveku bila potrebna sva ta vozila kada je progovorio: „Mercedes je prosto deo moje krize srednjih godina. A Džip je sestrin, ovde ga parkira kada je u gradu. Trenutno radim na mojoj kući iz snova. Pokazaću ti planove.“ Đina je nestrpljivo izašla iz džipa kada su se parkirali u ogromnoj garaži. „Idemo ovuda“ – rekao je Goran i poveo je ka ulaznim vratima.

KRAJ 1. Dela

OVDE kliknite za 2. Deo!