Ah, život u malom mestu. To je sve što ste ikada mislili da će biti, pa još i manje. Hvala Bogu na internetu i Netflixu, inače sam siguran da bih izgubio razum odrastajući tamo. Naš gradić (koji ne bih imenovao) je bio toliko seoski da je 99% ljudi bilo u poljoprivredi.

Kada sam bio mlad, moje mišljenje je, naravno, bilo mnogo drugačije. Mnogo prijatelja mojih godina za igru na ulici, puno prostora za lutanje i mnogo sunca tokom leta. Prijatelji sa bazenima, prijatelji sa motociklima, prijatelji sa strava roditeljima kojima nije smetalo da čak i prave ručkove za decu iz komšiluka. Tada je bilo zabavno.

Ali ja sam odrstao, i isto područje koje je nekad bilo moje igralište sada je postalo zatvor, gde se vreme nije pomerilo. Nekada u detinjstvu je delovalo kao da su dani jednostavno proleteli, bili smo toliko zauzeti igranjem i zezanjem da je dan delovao prekratko.

A onda sam odrastao i svaki dan je bio večnost. Večnost sa jako malo posla.

Za odrasle pak, činilo se da postoji jedna aktivnost koja je ispunila prazninu – seks (razmnožavanje). Većina porodica u zajednici bile su ogromne sa barem 7 plus članova, pa je logičan zaključak bio da se tucaju kao zečevi.

Pretpostavljam da je to kao kada bi u velikom mestu nestalo struje. Kad nema ništa na TV -u, seks je odlična zabava. To se, međutim, nije odnosilo na nas koji smo bili u ničijoj zemlji između detinjstva i statusa odrasle osobe. Nismo imali takav izlaz, osim ako ne računate masturbaciju, što smo svi radili, ali nikada nismo pričali.

U tu svrhu, imao sam lep, udoban mali tavan sa senom, gde sam mogao imati malo privatnosti da se nosim sa porivima mladalačke seksualnosti. Tamo sam ušuška i značajan broj raznih muških časopisa koje sam uglavnom nalazio po kućama starijih prijatelja.

Tavan mi je bio hobi. Posetio bih ga svakog dana, bar jednom, i sa ljubavlju uglancao svoj tvrdi penis dok bih gledao prsate gole žene na sjajnim stranicama, sve dok sam žudeo za danom da osetim nešto više od žene od papira.
***
Naravno, bilo je mnogo devojaka oko kojih je bilo moguće maštati. Ne želim da stvorim sliku striktno muške zajednice koja tuguje za ženama. Mnogo je bilo devojaka mojih godina i njihovih majki koje su služile kao materijal za masturbaciju.

Problem je u tome što su svi poznavali svakoga. Dakle, ako ste imali sastanak sa devojkom, ceo gradić je znao za to. Tračarili bi danima unapred. Pošto čitavo mesto prati svaki naš pokret, ne čudi što su svi bili nevini minimum do svog osamnaestog rođendana, uprkos našim naporima da to promenimo.

Nije ni čudo što su tinejdžeri iz sela želeli da odu na fakultet. Tamo bi se barem suočili sa uobičajenim izazovima sastanaka i veze sa suprotnim polom. Primetio sam da su neki od mojih starijih prijatelja postali mnogo opušteniji nakon što su napunili osamnaest godina, nešto o čemu niko od njih ne bi pričao, ali pretpostavljam da je to zato što su očekivali da se desi taj prvi put. Sada im je to bilo nadohvat ruke.

U centru mesta smo imali mali trg, a sa jedne strane je bila naša mesna crkva. Bila je malena, kao i sve ostalo, ali dobro posećena i svake nedelje bi se celo stanovništvo stisnulo u tu zmestu. Pastor Jelić nije bio tipičan verski vođa, više je voleo ljubazniji i nežniji oblik vođenja duhovne zajednice. Sve što je zaista radio bilo je da nas podseti da treba da budemo dobri jedni prema drugima i da se s vremena na vreme stavimo na mesto drugog.

‘Ne čini drugima ono što ne želiš tebi da čine’ bila je njegova osnovna propoved i dobro je funkcionisala, jer je gradićić bio prilično miran. Ali, kao što je ranije pomenuto … tako mirno, bilo je predosadno.

Pastor i njegova supruga živeli su u maloj kući iza crkve. Bio je prilično stariji od svoje žene, ali je bilo iznenađujuće malo tračeva o toj temi, barem među odraslima. Među tinejdžerima u mestu, međutim, gospođa Jelić bila je glavna tema razgovora. Zaista nije bilo fer trošiti tako divno stvorenje poput nje na čoveka koji verovatno nije cenio njenu lepotu koliko bi trebao.

Iako se uvek oblačila vrlo konzervativno, u dugačke suknje i bluze na kopče, nije se moglo sakriti njeno spektakularno telo, niti njena neverovatna lepota. Duga, tamna, skoro crna kosa, sa punoćom i talasom. Pune, slatke usne, koje su izgledale veoma ljupke bez šminke, a još bolje u nekoliko navrata kada je nosila karmin. Blistave, tamne oči, okružene dugim, seksi trepavicama i preplanulim, latino tenom. Bila je zaista lepa.

Što se tiče gore pomenutog tela, pa, ona je bila visoka, vitka i skoro jedina stvar u ovom mestu na koju se reč ‘mala’ nije odnosila. Da budemo pošteni, bilo je i drugih žena u zajednici koje su imale i lepe, prostrane grudi, ali ih je gospođa Jelić sve prejebala. To što su svi muškarci u mestu balavi na nju bilo je nezgodno jer, nije bila samo udata, već je bila udata za pastora.

Dakle, javno ‘slinjenje’ je svedeno na minimum. Dodajte tome činjenicu da je bila otprilike najlepša osoba koju ste ikada sreli, i videćete zašto se većina nas osećala pomalo krivim zbog misli koje su nam prolazile kroz glavu kad god bi je sreli.
***
Imali smo jednu tradiciju u našem mestu, sa namerom da one od nas koji se približavamo odrasloj dobi uvedemo u duh društvenog rada. Svake godine, svi oni koji bi napunili osamnaest godina u narednih dvanaest meseci, formirali bi ekipu koja bi se brinula o raznim seoskim projektima tokom godine.

Košenje trave, farbanje ograda, orezivanje drveća, podrezivanje živice, takve stvari. Nisu svi koji su bili pozvani na ovu službu išli tiho, jer je bilo nekoliko onih koji su na to gledali kao na ropski rad, i to glasno govorili. Nekom neobjašnjivom koincidencijom, upravo ti isti nezadovoljnici su završili radeći najgore poslove, činjenica koja me je činila srećnom što su me roditelji naučili da razmislim pre nego što progovorim.

Bio sam raspoređen na glavni trg gde su se nalazili mesna zajednica i crkva pastora Jelića. Sećajući se, bio sam veoma srećan što je to bio slučaj, ali u to vreme, na vrelom suncu, radije bih se družio kraj jednog od bazena mojih prijatelja, odmeravajući njihove sestre … pa, pošteno je reći da iako se nisam bunio, nisam bio zadovoljan.

U jednom trenutku našao sam se na merdevinama, koristeći žičanu četku da sastružem labavu boju i rđu sa stuba neke lampe. To nije bio težak posao, ali je bilo pakleno vruće. Sa svoje povišene tačke gledišta, video sam gospođu Jelić kako izlazi iz crkve, i ide preko trga, prema nadzorniku.

Bila je obučena na svoj normalan, veoma konzervativan način; crna suknja joj je sezala tik ispod kolena, ali je bila dovoljno pripijena da je pokazivala obline njene guze i butina ispod, dok je belu bluzu prekrivao tanak, pripijen bež džemper. Koračala je preko mog pogleda u profilu, sa svojom dugom tamnom kosom koja je lepršala iza nje, i impresivnom projekcijom njenih grudi koje su stršile napred.

Zastala je i kratko razgovarala sa našim nadređenim, smejući se sve vreme, kao i obično. Pokazala je prstom i pogledala u mom pravcu, nateravši me da skrenem pogled sa nje i koncentrišem se na svoj posao, pretvarajući se da je nisam pažljivo posmatrao.

Ribao sam četkom, pripremajući stub za lampu za sledećeg radnika, koji bi naneo novi sloj boje. Nisam čak ni video gospođu Jelić kako tiho klizi do podnožja mojih merdevina, sve dok nisam čuo da mi se obraća. Nema potrebe reći da nije bila samo fizički lepa već je i imala divan, umiljati ali samouveren glas.

KRAJ 1. Dela