Drugi deo: Probna večera.
„Gde si ti?“ šalje mi Suzana poruku.

„Eto me za minut.“ Zaboravio sam koliko loš saobraćaj može biti na obali, posebno petkom u junu. Ipak ću stići, mada jedva.

„Požuri!“ Suzana i ja se svakodnevno dopisujemo još od veridbe. Čujemo se i telefonom ponekada. Definitivno smo se sprijateljili.

Stižem i istrčavam iz auta. Naravno da kasnim, ali nije toliko opasno. Ne primećuju me. Svi su se okupili oko vidikovca sa pogledom na plažu. Suzana mi prilazi. U plavoj haljini sa ružičastim cvetnim dezenom. Te obline! Stani. Uskoro polusestra majmune. Suzana me grli. Uzvraćam zagrljaj, udišući njen miris. Držimo se duže nego što bi se smatralo prikladnim. Nije me briga. Mogao bih da je grlim ceo dan, uživajući u njenoj ženstvenoj nežnosti.

Prekidamo zagrljaj, ali Suzana drži ruku na mom ramenu. „Zamisli, za manje od dvadeset četiri sata bićemo polubrat i polusestra. Divlje, zar ne?“

Smešim se. „Jeste.“

Suzana prilazi da šapne: „Da li to znači da si zabranjen od sutra? Naš izvesni zajednički poznanik misli da bi trebalo da izađemo na sastanak dok još možemo hihi.“

„Da li je taj zajednički poznanik slučajno got bibliotekarka po imenu Bojana?“

Suzana se kikoće. „Možda.“

„Znaš, ona je… zajebana. Popuštanje njenim zahtevima samo pogoršava stvari. Ako daš Bojani kolačić, ona će te pitati za čašu mleka.“

Suzana se naginje i šapuće. „Šta kažeš na ovo? Možemo biti jedno drugom ‘sastanak’ za probnu večeru.“

Jedva dišem. Te jarko zelene oči me gledaju. Te pune, ružičaste usne. „Dobro. Neka ti bude.“

***

Na probnoj večeri u velikom restoranu bilo je samo desetak ljudi, uključujući i mene. Nije tako loše. Suzana mi stiska podlakticu. „Biće sve u redu polubrate.“

„Da. Ali nemoj me tako zvati, molim te.“

Suzana mi upućuje nestašan osmeh. „To nije na tebi da odlučiš. Ova porodica se gradi po matrijarhalnoj liniji, polubrate.“

„Stvarno misliš da si duhovita, zar ne?“

Klima glavom. „Znam da sam smešna, duhovita, sve to.“

Suzana i ja naručujemo žirafu piva da delimo. Takođe naručujemo isti burger, a da nismo ni pogledali meni. Razgovor teče, smeh dolazi lako. Nesumnjivo uz pomoć piva. Suzanina ruka više puta dodiruje moju. Naša ramena se povremeno dodiruju. Podjednako je uzbudljivo i mučno. Voleo bih još. Da gledam u njene blistave zelene oči i slušam njen divan smeh. Da se borim sa njenom blizinom i upijam njen miris. Da okusim njene usne.

Stiže nam hrana i jedemo. Dovršavam pivo. Suzana nam dopunjava obe čaše. „Imaš mnogo prijatelja ovde.“

„Tačno.“

„A da ne pominjem voljenu polusestru.“ Suzana stavlja ruku na moja kolena, drugom stavlja krompirić u usta i nastavlja da priča. „Ovo nije kao drugi gradovi. To je ona vrsta mesta gde ljudi poznaju svoje komšije i vole ih kao porodicu. Ovde zajednica nije samo reč. To je način života.“ Ne znam kako ne prospem pivo. Srce mi lupa, ruke drhte. Suzana približava ruku mom međunožju.

„Iznosiš ubedljive argumente. Baš ti je stalo da se vratim ovde, a?“

„Onda je rešeno.“ Suzana stiska moju butinu, ležerno srkajući pivo. „Vratićeš se nazad, pa ćemo moći stalno da se družimo.“

Ogledam oko stola. Svi pričaju i smeju se, zaokupljeni svojim razgovorima. Nemam pojma gde je Suzanina ruka u ovom trenutku. „Idem u toalet“, kažem. Ustajem, okrećući se. Pažljivo sakrivam svoje uzbuđenje. Piškim i umivam se. Kakva situacija! Šta bi trebalo da uradim? Ne mogu zapravo da pristanem. Čekaj. Mogu li? Ne! Vreme je da se požuri. Moram da objasnim problem Suzani. Siguran sam da će razumeti.

Otvaram vrata, a ona me čeka tamo. Gura me unazad. „Suzana! Šta se…“ Suzana me privlači ka sebi, ljubeći me. Njene ruke su sa obe strane mog lica, a jezik u mojim ustima. Logika i odgovornost izlećukroz prozor. Obgrlim Suzanu, privlačeći je bliže. Uzvraćam strast. Delujem instinktivno. Bez razmišljanja, samo radim. Suzana se povlači.

„Želela sam to da uradim već neko vreme.“

„Svi su tu!“

„Evo plana“, kaže Suzana. „Vrati se za sto. Pridružiću ti se za minut. Onda me pitaj nešto o mojoj prodavnici igračaka. To će mi dati izgovor da ti ponudim da je pokažem.“

„Shvatio sam.“ Ponovo me ljubi, a zatim me odguruje.

„Sada, idi. I nemoj se ponašati sumnjičavo!“

Vraćam se do stola, vrtoglavo. Šta dođavola. Šta dođavola! Njene usne su tako meke. I to telo! Ti kukovi, te grudi! Bio bih lud da ovo ne uradim. Žalio bih do kraja života. Zar ne? Sedim i čekam Suzanu. Srce mi lupa. Ona se vraća, bacajući pogled na mene. Podižući obrve. „Mogu li da vidim tvoju prodavnicu i te igračke?“ pitam.

Suzana prevrće očima. U redu, to je moglo biti bolje odglumljeno sa moje strane. „Naravno.“ Suzana se okreće ka Barbari. „Pokazaću Dejanu radnju. Onda ćemo popiti piće kod Karla.“

**

Suzana i ja šetamo Glavnom ulicom. Uzima me za ruku. „Uvek je čudno biti ponovo ovde.“ Pokazujem na muzičku radnju. „Tamo sam potrošio mnogo novca.“

„Evo nas!“, objavljuje Suzana. Stigli smo u Suzaninu prodavnicu. Pročitao sam natpis. Prosvetljujuće igračke, slagalice i društvene igre. Suzana ukucava kod za alarm i ulazimo unutra. Pali svetla. „To je to! Moj ponos i radost!“ Moje oči su usmerene ka visokom plafonu. Oslikan je noćnim nebom sa sazvežđima. Masivni mobilni Sunčev sistem visi. Uzdahnem. Kakva zemlja čuda!

Suzana staje iza pulta i okreće prekidač. „Vau!“ Direktno ispod sunca veličine lopte za plažu nalazi se plastična naučnofantastična raketa iz 1950-ih, visoka dva metra. Široka je kao hulahop i sa svakog nivoa je uklonjen panel koji otkriva unutrašnjost. Plišane životinje u svemirskim odelima bave se raznim zadacima astronauta. Suzana okreće još jedan prekidač i razne instrument table u raketi se pale. „To je stvarno kul.“

Suzana me uzima za ruku i brzo me provodi kroz prostoriju. Ima širok izbor kompleta za uzgoj kristala. Roboti svih vrsta. Teleskopi u izobilju i mikroskopi u izobilju. Više slagalica nego što sam ikada video i ceo zid društvenih igara. „Kakva kul prodavnica.“ Okrećem se prema njoj. „Skoro jednako neverovatna kao i njen vlasnik!“

Suzana se smeje. „Kladim se da to kažeš svim vlasnicima prodavnica igračaka sa kojima pokušavaš da se zbližiš.“

„Provalila si me.“

Suzana prilazi bliže. Te svemoćne zelene oči me gledaju u oči, a puls mi se ubrzava. Nijedno od nas ne govori, Suzana prelazi rukama po mojima. Prostor u mojim farmerkama se sve više zateže. Naginjemo se bliže jedno drugom, pogledi su se sklopili. Idemo. Nastavljamo tamo gde smo stali, intenzivno se ljubimo. Ne možemo se zasititi usta i jezika, privlačim je bliže. Njene sise pritiskaju se na moje grudi. Pitanja me napadaju. Šta ovo znači? Da li je ovo samo jednokratna stvar? Da li je ovo samo zabava? Ili je…. Dosta! Prestani da razmišljaš!

Spuštam ruke do Suzanine zadnjice. Osećaj njenih punih guzova je sve što je potrebno da poništi racionalno donošenje odluka. Njihova veličina i mekoća isključuju moždane funkcije. Instinkti. Suzana trlja sebe o moje uzbuđeno međunožje dok se naše frenetično ljubljenje nastavlja. „Imam ćebe u kancelariji pozadi. Možemo ga raširiti po podu. Kako ti to zvuči?“

Uspevam da klimnem glavom. Suzana mi povlači majicu preko glave, bacajući je u stranu. Ona uzima ono što želi. Lepo! Suzanine oči se rašire. Otkopčavam rajsferšlus na zadnjem delu njene haljine, ljubeći je u vrat. „Uživaću u–“ Zvuk otvaranja ulaznih vrata je prekida.

„Suzana?“, zove Barbara.

Gledamo se, uplašeni kao mali zečevi. Zakopčavam Suzani rajsferšlus i ona kreće ka prednjem delu dok usput namešta kosu. Barem sam van vidokruga iza izloga. Samo treba da obučem majicu. Ali nema je nigde! Koliko daleko ju je Suzana bacila? Ugledam je, prebačena preko planete Neptun. Polako se kreće po ivici prodavnice.

U redu, nema šanse da to objasnim. Barbara je pank rok producentkinja, tako da neće biti šokirana. Ipak, radije bih da moja buduća maćeha ne zna šta smo radili. Čučnem iza dela sa lutkama i gledam Suzanu i Barbaru. Neptun će preći preko njih. Barbara je okrenuta leđima Neptunu. Suzana podiže pogled, lice joj postaje bledo. Šta sad?

„Mama, biće sve u redu.“ Suzana stavlja ruke na Barbarina ramena. „Sredićemo to. Postoje cvećare koje se bave time.“ Neptun je skoro tačno iznad njih. Nema šanse da Barbara ne primeti.

„U ovakvom poslednjem trenutku?“ – pita Barbara.

„Mama!“ Suzana pokazuje na svoje oči. „Pogledaj me u oči i slušaj me. Jesi li razumela? Sada obrati pažnju. Sve će biti u redu, obećavam ti – sve će biti u redu.“

Dobro je. Neptun prolazi iznad njihovih glava, a Barbara ga ne primećuje i počinje svoje dugo putovanje duž suprotnog zida. Obilazim zadnji deo prodavnice i hvatam svoju majicu. Obukavši je, uzimam slučajnu Lego kutiju i krećem ka prednjem delu. Ponašam se opušteno. Nema šta da se vidi ovde.

„Je li sve u redu?“ – pitam kao radoznalo.

Suzana uzdahne. „Cvećara je otkazala. Ali nema veze, rešiću to.“

„Oh. Mogu li ja nekako da pomognem?“

Suzana baca pogled na kutiju koju držim. „Sviđa ti se ta? Tvoja je.“

„Zaista? Ma nema potrebe, ja…“

„Izvini dragi, ali sada moramo da idemo.“ – rekla je Barbara.

„Ah da… da, naravno. Razumem.“

„Izvini.“ – kaže mi Suzana i priđe da me zagrli. „Vidimo se sutra. Laku noć.“

Vraćam se do kuće u kojoj sam odrastao, sedam na tatinu fotelju i sipam čašu vina. Sedeći, odmahujem glavom. Kakva noć. Kakvo veče.

Kraj 2 dela

Klik ovde za Prvi deo.