Prvi deo: Verida
„Ćaos! Ti si moj novi polubrat!“

Okrećem se da vidim ko mi se obraća. Niska je i oble figure, sa dugom crvenom kosom, velikim zelenim očima i nekako staromodnim naočarima. Mislim da je „retro“ pravi naziv. Stvar je u tome što ne volim gužve. Ne podnosim ih. Senzorni problemi. Pet minuta nakon početka žurke, zgrabio sam piće i povukao se u mračni deo zelenog dvorišta. Divio sam se pogledu na zaliv nadajući se da ću ugledati ta dva famozna delfina o kojima svi pričaju. Umesto njih, pojavila se ova crvenokosa devojka.

Da li je upravo nešto rekla? Nemam pojma šta. Naginje glavu, osmehujući se. „Reći ćeš nešto ili ćeš samo stajati taklo sa tim šašavim osmehom?“

„Izvini. Šta?“

Pruža ruku. „Hajde da počnemo ispočetka. Ja sam Suzana.“ Suzana. Shvatanje me pokreće i rukujemo se.

„Aha, da. Ti si Barbarina ćerka. Ja sam Dejan. Pretpostavljam da ćemo biti porodica.“

Ona se smeje, prevrćući očima. „Stvarno? Nisam imala pojma.“

O ne… Fore su joj bože sačuvaj. „Mnogo sam toga čuo o tebi.“

Suzana ispruži kuk i odgovori mi preuveličanim glasom. „Ne veruj ništa što čuješ. Nisam kriva… nevina sam, kažem ti!“

U redu, igrala je neku igru. Šašavu igru ali bio sam pomalo pripit pa sam prihvatio. Vreme je bilo da pokrenem svoj detektivski glas. „Priča se od jednog do drugog kraja grada da si problem. Da stalno upadaš u probleme.“

Upućuje mi osmeh u znak prihvatanja igre, ne narušava lik. Čak i ističe svoje znatne grudi koje iznenada primećujem. „Probleme? Kakve probleme?“

Trudim se da mi pogled bude u visini očiju. „Ona vrsta problema gde neko završi izboden u nekoj uličici zbog tebe. Ili se probudi vezan za neko drvo.“

„Devojka mora da se malo zabavi s vremena na vreme. Voliš zabavu, zar ne? Nadam se da nisi uštogljenko, kao moj bivši muž. Znaš šta mu se desilo, zar ne?“

Pokazujem ka zalivu. „Čuo sam da nosi par betonskih cipela nekoliko kilometara istočno odavde.“

Suzana sleže ramenima. „Spavao je sa mnom. Sada spava sa ribama.“ Suzana kreće da se smeje i razigrano me pljesne po ramenu. „Nadala sam se da ćemo se slagati. Želela bih da budemo prijatelji.“ Klimam glavom. Suzana se okreće prema vodi. „Šta su ti moja mama i tvoj tata zaista rekli o meni?“

„Da vidimo… Barbara je rekla da smo slično godište i da smo išli u istu srednju školu?“ Suzana sleže ramenima. „2004?“

„2005.“ – odgovara. Okrećem se, proučavajući je. Sreće moj pogled, privlači me. Pretražujem sećanje, ali ne vidim ništa. Suzana srče pivo. „Ne sećaš me se, zar ne?“

Odmahujem glavom. „Žao mi je, ne.“

„Trudila sam se tada da me ne primete. Mada, ne mogu reći da se i ja tebe sećam, iskreno, iako je samo godinu dana razlike.“

„Barbara takođe kaže da imate prodavnicu igračaka.“ Suzana klima glavom. „Da. To mi je rekla.“

„Zanimljive igračke, slagalice i igre za decu i odrasle. Vaše mesto za kupovinu poklona koji obogaćuju um, ali i obraduju srce – to je logo.“

„Tako mlada vodiš veliku prodavnicu… to je veoma impresivno“, primećujem.

Suzana pokazuje na kuću. „Pomaže imati bogatu mamu za investitora.“

Bogato je blaga reč. Viktorijanske vile sa pogledom na zaliv nisu jeftine. Pogotovo kada imaju svoj dok i kruzer pozadi. „Ipak, to pokazuje inicijativu.“

Suzana dovršava svoje pivo. „Još jedno? Ostani ovde. Odmah se vraćam.“ Gledam je kako odlazi. Njena suknja nimalo ne skriva divnu širinu i zaobljenost njene zadnjice. Buduća polusestra, a? Šteta. Ne mogu da verujem da je se ne sećam iz srednje škole. Mislim, naš grad je uopšteno gledajući malo mesto. Mora da smo se sretali na desetine puta tokom godina.

Moja rođaka Bojana prilazi. Ona je sva u crnom – ko nosi sve crno na zabavi za veridbu? – a kosa joj je sveže ofarbana u jarko ružičastu. Oči su joj ispunjene uobičajenim đavolskim šmekom. „Videla sam te kako razgovaraš sa Suzanom“, kaže Bojana. „Mala je slatka kao đavo, a?“

„Zdravo Bojana. Drago mi je da te vidim.“

„Da da.“ Brzo me grli. „Sada, kao što sam rekla. Suzana. Slatka. Jebeno. Slatka.“

„Šta hoćeš da kažeš?“

„Da je singl. Anđelu si odaaavno preboleo… nadam se. Koliko je prošlo, šest meseci?“

Sedam. „Ti si svesna da moj tata i njena mama… mislim, samo što mi nije postala polusestra.“

Bojana sleže ramenima. „Dobro? Venčanje ne uspostavlja biološku vezu između tebe i Suzane budalo.“

Prevrćem očima. „Svejedno.“

„Oboje ste odrasli. Možete da se zabavljate sa kim god želite.“

„Ponekad stvarno pomislim da si pala sa kruške! Društvena je norma da se ne zabavljaš sa polusestrom.“

Bojana odmahuje rukom. „Ne mari za društvene norme.“

„Uostalom, samo smo ćaskali… ne znam šta misliš da si videla.“

„Ne foliraj se, znaš da imam šesto čulo za ovakve stvari.“

„Ne.“

„Nemoj mi reći da ne misliš da je zgodna.“

„Nisam to rekao.“

„Kakav si ti folirant jebote!“, kaže Bojana. „U redu. Poriči, poriči, poriči sve. A moje „rekla sam ti“ biće što je moguće odvratnije. Čekaj. Osećam da dolazi. Skloniću se s puta da prava ljubav može da procveta.“ Bojana se povlači. Suzana dolazi sa dve flaše piva i daje mi jednu.

„Zašto je Bojana tako pobegla?“

„To je Bojana… niko nema pojma šta se dešava u njenoj glavi.“

„Hajde, idemo negde mirnije.“

„Dobra ideja“, kažem. Pratim Suzanu do pristaništa. Sedamo na stolice okrenute ka vodi.

„Eto“, kaže Suzana. „Zar ovo nije bolje?“

„Mnogo bolje. Žurke mogu biti malo previše za mene. Svi ti ljudi, sva ta buka. Hvala što si me izvukla odatle.“

„Nema na čemu“, kaže Suzana. „Tvoj tata mi je rekao za to.“

„Za šta?“

„Pa da ne voliš velike mase, galamu, gužve… Ako ćemo biti porodica, trebalo bi da makar pokušamo da se malo družimo i upoznamo.“

„Sviđa mi se to.“

Suzana gleda preko vode. „Ovo je lepo.“

„Zaista jeste. Hajde, šta si još čula o meni?“

Suzana sleže ramenima. „Tipično. Znaš, kakav si gubitnik. Najveće razočaranje u njegovom životu.“

„Naravno.“

Suzana me još jednom razigrano udara, ovog puta po kolenu. „Da vidimo. Šta je zapravo rekao? Ti si batalio faks, naložio se na programiranje, dizajniraš igrice i živiš nekih sat vremena odavde. Bio si u plivačkom timu u srednjoj školi. Voliš detektivske romane i imaš ogromnu kolekciju minerala.“

„Sve ti je to rekao?“ pitam zbunjeno.

Suzana odmahuje glavom. „Ne baš. Pomagala sam onaj dan sa pakovanjem. Trebalo mi je da pozajmim punjač za telefon, a on je rekao da misli da je jedan u tvojoj staroj sobi. Neverovatno je šta nečija soba iz detinjstva može da ti kaže.“

Podižem obrvu. „Jel ti to mene malo špjuniraš? Uhodiš?“

„Ma jok… Samo sam jako radoznala, bez osećaja za granice.“ – zakikotala se.

„Pa da… nije ni čudo što ste ti i Bojana prijatelji.“

Smeje se. „Duhovitiji si nego što sam očekivala. Rečeno mi je da si introvert. Iskreno, pretpostavila sam da nećeš biti ovako prijatan.“

„Volim da mislim da sam veoma prijatan. Samo ne sa previše ljudi odjednom. Jedan na jedan, mnogo sam bolji.“

Suzana me gleda u oči. „Moja mama može biti teška za nekoga poput tebe. Ne podnosi tišinu. Kad sam odrastala, televizor je uvek bio uključen ili je svirala muzika.“

„Volim muziku, ali volim i da čujem svoje misli.“

Naši pogledi se sretnu. Osmeh nije bio jasno prisutan, ali se stidljivo prikazivao. Čuje se glas sa palube. Barbara. „Evo vas dvoje! Upravo kreće zdravica! Polazite!“

„Za minut!“ Suzana se okreće ka meni. „Evo plana. Drži se uz mene. Ako ti treba pauza, izaći ću napolje sa tobom. Na taj način nećeš delovati asocijalno. Zvuči dobro?“

Ljubav na prvi pogled je laž, jebeno sranje. Ali trenutna privlačnost? Trenutna povezanost? Da, to bi mogla biti stvarna stvar. „Naravno.“

„Hoćemo li?“

**

Ceremonija je bila formalna, lepa, zdravica blago pijana ali srećom kratka. Suzana i ja pešačimo pored svetionika. Pola sata druženja sa svima mi je bilo više nego dovoljno. „Znaš, kao klincu su mi ovi svetionici bili baš strašni. Kao neki horor film, scena iz koje se niko ne izvuče živ.“

„A sada?“

„Sada su mi čak i nekako privlačni, mada i dalje mistični.“

Upućuje mi nestašan osmeh. Ponovo bacam pogled na vodu. „Kakva je priča sa ovim delfinima?“

„Oskar i Lejdi!“, kaže Suzana. „Ja sam stručnjak za sve što je vezano za Oskara i Lejdi. Oni su par pegavih delfina, koji se obično ne nalaze blizu obale ili izolovani od svog jata. Moja omiljena teorija je da su zajedno pobegli odmekud i našli novi dom. Velika ljubavna priča o delfinima.“

„Znaš da se delfini ne pare doživotno?“

Suzana odmahuje glavom. „Ovi se pare! To su magični ljubavni delfini.“

„A šta to znači, ta magija?“

„Priča se da se pojavljuju onima koji će uskoro pronaći pravu ljubav.“ Zašto mora biti tako simpatična? Ovo bi bilo mnogo lakše da je kukavički narcis. „Da li ikada razmišljaš o povratku?“ pita Suzana.

„Radim od kuće, tako da mogu da živim bilo gde. Oduvek sam planirao da živim u inostranstvu godinu ili dve, ali ko zna.“

„Gde bi živeo?“ pita Suzana. „Ja bih izabrala London ili Pariz.“

„Severna Koreja! Šalim se. Gde god manje više, ali povratak ovde nikad nisam planirao. Čudno je. Možda bi trebalo da razmisliš o tome da nađeš i ti svoj stan. Slušati naše matorce po ceo dan neće ti biti lako.“

„Hoću“, kaže Suzana. „Ali isto tako mislim da bi trebalo da razmisliš o povratku ovde. Znam da bi mi dobrodošao jedan prijatelj. Taman dok pronađem sebi neki stančić.“

„I ja sam prilično usamljen…“ – priznajem iznenada. „Otkako se moja poslednja veza završila, nisam se mnogo družio sa ljudima. Teško je, znaš, steći nove prijatelje.“

Suzana mi razigrano namiguje. „Stekao si jednog danas.“

„Jesam, zar ne?“

Kraj 1 dela priče.