Sunce je zalazilo nad horizontom, osvetljavajući nebo jarkim tonovima narandžaste i roze boje. Bio je to predivan letnji dan u malom primorskom gradiću gde su se odigravali brojni romantični trenuci. Na obali mora stajala je mlada žena, plave oči joj blistale dok je gledala kako talasi miluju peščanu obalu. Bio je to trenutak povratka u detinjstvo, mesto gde je provela svoje srećne leta. Zvala se Mirela.

Nekoliko koraka dalje, muškarac sa tamnom kosom i prodornim smeškom na licu posmatrao je isti taj zalazak sunca. Njegove smeđe oči sijale su u bljesku dana. Njegovo ime bilo je Stefan. Mirela i Stefan su odrasli zajedno u tom primorskom gradiću, delili su svaki trenutak svog detinjstva. No, vreme je prolazilo, a obaveze ih odveli svako na svoju stranu. Izgubili su kontakt, iako nikada nisu izgubili sećanje na te divne trenutke provedene zajedno.

Pre nekoliko meseci Mirela je shvatila da je zapala u žestoku monotoniju. Još uvek mlada u ranim tridesetima, nije imala ljubav u životu, a prethodni partneri nisu ispunili njena očekivanja. Tada je presekla i odlučila da poseti svoj rodni grad nakon mnogo godina. Monotoniju je zamenila nostalgija čim je osetila morski povetarac u kosi i nozdrvama.

Bila je preplavljena emocijama dok je šetala po poznatim ulicama, ali takođe je osećala i melankoliju. Mirela je duboko emotivna osoba koja ne krije svoja osećanja. Suze su same išle kada je izašla na obalu kako bi pokušala ponovo oživeti uspomene. Tada je taj poznati miris mora i vazduha poremetila još jedna nostalgična aroma i ona je širom otvorila oči. Okretala se i gledala ljude oko sebe. Trenutak kada je ugledala Stefana kako vezuje svoj mali brodić, gledajući zalazak sunca, bio je trenutak magije.

Drhtala je dok se kretala ka njemu. „Stefane?“ promuca Mirela, nesigurna da li je to zaista on.

Stefan se okrenuo prema njoj i osmehnuo se u šoku, oči mu blistale od iznenađenja i radosti. „Mirela! To si stvarno ti?“

Nisu mogli da veruju svojim očima. Nakon svih tih godina, sudbina ih je ponovno spojila. Srce im je brže kucalo dok su se grlili, osećajući poznatu bliskost. Njoj su sada suze bukvalno lile iz očiju ali ih je brzo brisala ne želeći da Stefan oseti njenu ranjivost. Sve ju je stiglo.

„Ti… ti si i dalje tu?“ – pitala je kad se pribrala.

„Jesam. Nisam nikada odlazio. Ovo je moje mesto, moj grad, moji ljudi. Ali otkud ti tu posle toliko godina?“

„Ufff… ne znam. Pomalo sam… izgubljena u poslednje vreme. Želela sam da se vratim za kratko, da saberem svoj život, da malo napunim baterije.“

„Hajdemo negde na večeru… sve me zanima. Ne mogu da verujem da sam te opet sreo.“ – Stefan ju je uhvatio za ruku i poveo ka omiljenom restoranu na obali mora.

Proveli su veče razgovarajući o svemu što se dogodilo od njihovog poslednjeg susreta. Podelili su svoje snove, ambicije i uspone, ali takođe i padove i izazove koje su prebrodili. Hemija između njih bila je neosporna, a strast se lagano budila. Kao da je vreme stajalo. Kao da se nisu ni rastali u svojim tinejdžerskim godinama kada se Mirela odselila u potrazi za novim poglavljem svog života.

„Bio sam u braku kratko, nekoliko godina… ali to nije imalo budućnosti. Ti?“

„Nisam nikada… par veza.. sve osuđeno na propast.“ – rekla je sarkastično dok je pijuckala vino.

„Izvini što sam direktan ali, vreme ti ništa ne može. I dalje si prelepa kao onog dana kada si otišla.“

„Hvala Stefane. Oduvek si bio romantik.“

„Sećaš se?“

„Sećam se svega.“ – sa osmehom je priznala.

Kada su konačno shvatili koliko jaka veza postoji između njih, nisu mogli da odole. Plesali su na plaži pod zvezdanim nebom, njihovi dodiri postajali su sve strastveniji i intimniji. Vatra se rasplamsavala između njih. Letnji povetarac nemirno je pomerao njenu letnju haljinu i dugu spuštenu kosu.

„Zaista si prelepa. Ne mogu da skinem pogled sa tebe.“

„Stefane… jel veruješ u sudbinu?“

„Nisam nikada razmišljao o tome. Ali ako i postoji, ja ću da sudbinu uzmem u svoje ruke.“ – tada joj se primakao i na obali mora pod mesečinom poljubio ju je… baš kao i pre toliko godina.

Trnci su obuzimali njihova tela dok su se ljubili i milovali na obali mora. Njihova strast preplavila ih je kao nikada pre. Nisu želeli da se zaustave, želeli su da iskuse ovu vatrenu noć do kraja. Uzdasi su postajali sve jači sve glasniji dok su im jezici plesali zajedno. „Želim te Mirela.. kao te kao prvog dana kada sam te ugledao.“

„I ja tebe Stefi.“ – nazvala ga je nadimkom koji je koristila za njega od kada su bili klinci. „Povedi me i uzmi me.“

Smejali su se i kikotali dok su trčali obalom sve dok nisu stigli do njegove malene drvene kućice na drugom kraju obale. Bila je to prava letnja kuća cela u drvetu sa mnogo prozora i sa dvorištem, koje je gledalo na plavetnilo mora. Skočila mu je u naručje, njegove ruke pod njenom haljinom. Stiskao je njene guzove i mazio pamučne gaćice dok ga je ljubila strastveno i bez stida.

„Ja verujem u sudbinu. Godinama nisam bila srećna. A danas sa tobom, meni osmeh ne silazi sa lica.“ – govorila mu je tiho dok ju je spuštao na krevet i skidao njenu haljinu.

Ležala je pred njim u svom sjaju, osmeh veliki, donji veš kulturan pamučan i beo. Otkopčao je njen brus i divio se njenim napetim vrelim grudima. Nije ni sekundu sklanjao pogled. Čak i kada je vatreno ljubio lizao i sisao njene bujne grudi, njegove oči su bile slepljene za njene. Jezikom je crtao po njenom telu i išao sve niže i niže.

„Aahhhhh…“ – zastenjala je kada je sklonio njene gaćice i oslobodio pičkicu. Imala je tremu… ne samo zato što ni jedan muškarac nije uživao u pogledu na njenu picvu već godinama, već i zato što je u tom trenutku to radio baš on. Jedini muškarac kojeg je ikada volela. Muškarac koji je bio njena sudbina.

Bio je nežan ljubavnik. Čak i dok je sisao njen nabrekli klitoris i prstima istraživao njene vaginalne tunele, on je sve radio lepo, sporo, intenzivno ali sa mnogo osećaja. „Preukusna si …“ – rekao je ali veoma brzo jer nije želeo da odvaja svoja usta od njene ribice. Stenjala je i svršavala u njegova usta dok ga je molila da uđe u nju.

Svoje mokre usne prekrivene njenim sokovima spojio je sa njenim usnama dok je penisom trljao njene natečene usmine. Nije bilo potrebe ni za kakvom zaštitom jer verovali su jedno drugom. Kao i sve do tada, i sama penetracija bila je spora, odmerena, erotična. Ruke na njenim grudima, usne na njenim usnama, kurac u njenoj vagini.

Nisu se oni tucali niti jebali… Vodili su ljubav! Vodili su ljubav i uživali u svakom trenutku zajedno. Njihova tela spojena kao jedno, stvarajući strastvenu simfoniju. I naravno da je orgazam došao ujednačeno. Zajedno su stenjali dok su svršavali – ona na njegov kurac, on u njenu pičku, duboko i obilno.

Kada su svitanje najavilo dolazak novog dana, ležali su zagrljeni, umorni, ali ispunjeni srećom. Mirela i Stefan znali su da im je ova noć bila posebna, da su ponovno pronašli jedno drugo i da je njihova veza nešto što nikada neće zaboraviti. Znali su da je njihova ljubav sudbinska, da su se ponovno našli zbog nečega većeg od njih samih.

Na plaži su se celo to jutro strasno ljubili. U njihovim srcima nikada nije prestala goriti vatra koju su ponovo otkrili te posebne noći. Mirela i Stefan su znali da je njihova ljubav nešto što će trajati zauvek. Sudbina ih je ponovo spojila, jer prava ljubav nikada ne umire.