Renata je oblačila svoj kaput kad je Ivan sišao niz stepenice. Predao joj je gotovinu koju je pošteno zaradila. „Hvala vam, gospodine Matić.“ Renata se osmehnula u znak zahvalnosti. „Nema na čemu“, odgovorio je. „Zaslužujete svaki dinar. Keti i ja smo veoma zadovoljni sa tobom. Ne postoji niko kome verujemo da nam čuva decu, osim tebi.“

„Hvala vam, to puno znači. Volim ih kao da su moji. Sve bi učinila za njih kao i za vas.“ Renata je počinjala da crveni i teško je susretala Ivanov pogled. Sa druge strane, Ivan je teško držao pogled dalje od Renatinog otkrivenog dekoltea. Da li je shvatala šta radi? Bilo je dovoljno loše što su joj grudi bile prevelike na njenom malom okviru, vireći poput para zrelih dinja. Ali zašto je morala još i da nosi tako otkrivajuću odeću?

Ivanu je bilo drago što nije primećivala njegov pogled. Bilo mu je pomalo neugodno zbog nedostatka samokontrole. „Dobro … Pretpostavljam da se vidimo onda u subotu.“ Pročistio je grlo i prekinuo neprijatnu tišinu. Koliko dugo je stajao tamo pokušavajući da joj ne gleda u grudi i ne govorei ništa?

„Da. Biću ovde u šest popodne“, uspela je da izusti. – Doviđenja, gospodine Matić. Zgrabila je torbicu i požurila kroz vrata. Da li se svi maturanti tako oblače? Pitao se. Morao je da se podseti da joj je osamnaest i da se može obući na bilo koji način. Sada je bila punoletna, mada jedva. Ivan je dugo stajao zureći u zatvorena vrata, sve dok ga supruga nije pozvala sa sprata.

„Dolazim, dušo“, rekao je. „Samo da ugasim svetla i zaključam vrata.“ Ivan je čitavu noć sanjao prsatu malu bebisiterku i probudio se sa jednom od najbolnijih erekcija u životu. Njegova supruga je već bila otišla na posao i on se skrasio sa hladnim tušem. Nije da bi ona išta učinila, pomislio je Ivan.

I sam je kasnio i jedva je stigao na posao na vreme. Bio je to dug dan a Ivanu je bilo potrebno da razbistri glavu. Dani su prolazili sporo, ali je subota napokon stigla. Ivanova supruga imala je karte za operu i iako Ivan nije voleo tu vrstu umetnosti, pomirio se sa svojom sudbinom.

Začulo se zvono i Ivan je potrčao niz stepenice da ih otvori. Bila je to Renata i nije mogla da obuče užu košulju sve i da je pokušala. Prilepila joj se za grudi i zategla se svuda. Njene džinovske sise koje prkose gravitaciji naprezale su se u želji da puknu kroz nju.

„Khm … ovaj …“ zamucao je Ivan. Počeo je da se trese i kašlje baš poput starca iz one čuvene Nabokovljeve knjige. Renata se zahihotala. „Mogu li da uđem?“ „Da!“ uzviknuo je malo preglasno. „Izvini Renata. Bila je duga nedelja i iscrpljen sam.“ Stao je sa strane dopuštajući joj da prođe pored njega.

„U redu je gospodine Matić.“ Dugo ga je gledala pre nego što je usmerila pažnju na decu koja su dotrčala iz sobe da je pozdrave. Ivan je otišao gore da završi sa spremanjem. Kad su on i njegova supruga sišli dole, Renata je bila zauzeta igrajući se sa decom u dnevnoj sobi. Primetio je da je tada obukla podužu široku tuniku zbog čega joj je odeća izgledala znatno konzervativnije.

Da li je to bilo zbog prisustva njegove supruge? Da li je samo pokušavala da mu uđe u glavu? Njegova supruga već je bila izašla kad se Ivan okrenuo dajući Renati poslednja uputstva. „Vratićemo se posle jedanaest. Je li to u redu?“ „Naravno“, odgovorila je Renata, uputivši Ivanu ogroman osmeh. „Hm … da li bi bilo u redu da me odvezete kući? Moj auto je na popravci, a mama me je dovezala ovamo.“

„Da. Nikakav problem.“ Ivan se pitao da li će moći da vozi, a da ne ukrade koji pogled ka njenim sisama na putu do kuće. Opera je bila dosadna koliko je Ivan i zamišljao da će biti. Nekoliko puta je pokušao da zagrli svoju ženu dok su je gledali, ali ona mu je odmaknula ruku i uputila mu pogled koji mu je rekao da je neprimeren.

Ustvari, nije se mogao setiti kada mu se poslednji put osmehnula ili se smejala s njim. Nije se mogao setiti kad su poslednji put vodili razgovor koji nije podrazumevao to što ga je kudila zbog nečega. Već neko vreme bio je rezigniran sudbinom. Brak nije bio loš i bilo je tračaka nade da će možda postati bolji, a tu su, naravno, bila i deca.

Pokušali su sa savetovanjem, ali njegova supruga nije htela da se bavi tim pitanjima kad bi se vratili kući. Odbila je da razgovara s njim o bilo kom pitanju koje je pokrenuto na njihovim savetovanjima. Imala je mišljenje da je u svemu u pravu i da nije ona ta koja je grešila.

Zatekao je sebe kako tokom opere razmišlja o Renata i grdi se zbog svojih misli. Napokon je predstava završena. „To je bilo izvrsno izvođenje, zar ne dragi?“ pitala je njegova supruga dok su izlazili do automobila. „Mnogo bolje od onog groznog smeća, onog rok benda koji slušaš.“ Ivan je smatrao da je bolje da svoje misli drži za sebe pa je odlučio da prećuti.

Kad su se zaustavili na prilazu, podsetio je Keti da mora da odveze Renatu kući. Keti je zakolutala očima, a zatim mu rekla da ne zaboravi da joj plat dnevnicui i da je ne budi kad se vrati. Zgrabila je kaput i ušla u kuću ispred njega, poželela laku noć i zahvalila se Renati i nestala uz stepenice.

Ivan ju je pratio na vratima, izvadio nešto gotovine iz džepa i predao joj. Smešila mu se i ovaj put je na sebi imala samo onu usku košuljicu. „Kakva su bila deca?“ „Bili su savršeni anđeli, baš kao i uvek.“ „Nije bilo problema?“ „Naravno da ne, gospodine Matić“, rekla je. „Vole me a i vi znate da ja njih volim.”

Ivan je pomislio da je to čudan odgovor. „Pa … znate da vas moja supruga i ja obožavamo i hvala ti što ih paziš za nas. Keti je bila iscrpljena pa je žurila na spavanje, ali da znaš da te i ona gotivi.“ „Oh, nema potrebe da se izvinjavate zbog nje, gospodine Matić“, odgovorila je Renata. To je bio još jedan čudan odgovor.

Ivan je ipak bio umoran i nije dozvolio da se njegov um zadržava na tome. „Da li si spremna za pokret?“ „O, da. Potpuno sam spremna.“ Renata mu se nacerila. Ivan se trudio da ne bulji. Da li je namerno izbacivala grudi? Ravan stomak pokazivao se između donjeg dela košulje i uskih pantalona.

Ivan je skrenuo pogled i otvorio vrata puštajući Renatu da prva izađe. Ušli su u automobil i Ivan je krenuo u dugu vožnju do Renatine kuće. Bila je njihova bebisiterka poslednje tri godine i te prve godine Keti i Ivan su je naizmenično vozili kući. Prošlo je neko vreme otkako je Ivan bio sam sa njom u automobilu i imao je poteškoća da nađe nešto da kaže. Renata ga je spasila nevolje.

„Kakva je bila opera gospodine Matić? Ivan je mogao da oseti njen pogled na sebi. „Oh, bilo je u redu“, lagao je. „Pa, Keti je uživala mnogo više od mene.“ „Kladim se“, odgovorila je Renata. „Sigurna sam da biste bili mnogo srećniji na koncertu Foo Fighters-a.“

„Kako … kako si… i ti ih voliš??“ pitao se kako je znala njegov jedan od omiljenih bendova. „Da. Volim ih, a znam i da ih volite. Baš ste zanimljivi.“ „Trudim se“, odgovorio je Ivan zbunjenim i nesigurnim glasom.

„Pregledala sam vaše CD-ove na stereo-uređaju“, završila je Renata, smejući se. „Uvek se unervozite oko mene.”

Eto! Iznenada i van konteksta – rekla je! Renata je izašla sa jednom od onih hladnih teških istina o kojima većina ljudi ne govori otvoreno. „Ne govori to. Ja … ja ne“, Ivan je petljao po rečima. Ko je bio odrasla osoba ovde?

„Šalim se malo s vama. Inače, malo ste se zacrveneli“, smeškala se bebisiterka. Ivan je znao da postaje crven. Ovaj razgovor otežavao je koncentraciju na vožnju krivudavim seoskim putem do Renatine kuće. Shvatio je da je trebao više pažnje obraćati na put. Tada, u mraku, jelen je dojurio i našao se ispred Ivanovog automobila.

Jedva je imao vremena da zakoči i upravlja volanom da bi ga izbegao. Uspeo je da ne udari jelena, ali je auto skliznuo sa puta i sleteo u plitak jendek. Renata je vrisnula kad se automobil zaustavio. Ivanovo srce je ubrzavalo. Posegnuo je preko da uhvati Renatu za ruku i slučajno je okrznuo jednu od njenih ogromnih sisa.

„Oh, moj bože!“ uzviknula je, teško dišući i pogledavši Ivana. „Da li si dobro?“ – upita, zagledavši se u njene velike plave oči. „Da“, rekla je Renata, zagledavši se tako snažno u Ivana da ga je skoro zabolelo.

Ivanove su se oči spustile do Renatinih napucanih grudi dok se borila da kontroliše disanje. Bilo je očaravajuće. „Dobro smo“, rekao je Ivan, podižući pogled na njene oči. Stisnuo joj je ruku malo prejako. „Dobro smo“, rekao je ponovo. Renata je klimnula glavom i dodatno mu stisnula šaku. Njena mala ruka osećala se tako toplo, a koža naelektrisana.

Ivan povuče ruke kao da su ga pržile. „Da vidimo da li mogu da nas izvučem odavde.“ Skrenuo je pogled s nje, stavljajući svu koncentraciju na ponovno pokretanje automobila. Ivan je bio siguran da bi se, ako bi nastavio da gleda Renatu u oči držeći je za ruku, nagnuo i poljubio, ili nešto više.

Ivan je pokrenuo automobil i vratio se na put. Otkrio je da luđački brzo vozi čak i nakon njihove male nesreće. „Molim te, uspori“, zatražila je Renata, ovaj put ga ne gledajući. Telo mu je vrvelo od adrenalina, koliko od Renate, tako i od bliske nesreće. Ivan je duboko udahnuo, prisiljavajući se da uspori.

Renata je izašla iz automobila i prišla vozačevom prozoru, pokazujući Ivanu da spusti prozor. Ivan je sedeo i gledao je kroz staklo nekoliko sekundi pre nego što ga je konačno spustio. Renata je nagnula glavu malo preblizu. Ivan se počeo znojiti. Nije mogao da se pomeri ili da kaže bilo šta. „Hvala“, rekla je jednostavno, smeškajući mu se, a zatim se okrenula i utrčala u svoju kuću.

Bila je to duga vožnja nazad do kuće. Ivanova kuća je bila hladna i mračna kad se vratio. „Baš kao i moj jebeni život i brak“, mrmljao je Ivan u sebi, zaključavajući i odlazeći gore u krevet.

Ostatak vikenda bio je bled i ponedeljak je došao na sreću svih. Ivan je osećao kao da se čitav njegov život pretvara u Dan mrmota i jedino o čemu je mogao da razmišlja je njegova jedva legalna bebisiterka koju nažalost viđa samo jednom nedeljno. Zaboga, još je bila u srednjoj školi! Život je bio mnogo jednostavniji kada nije imao devijantne misli o mladim devojkama.

KRAJ 1. Dela