Sestrin prkos

Vraćao sam se kući, iscrpljen sa osam časova u rasporedu, provedenih u besciljnim pokušajima pripreme za fakultet u gimnaziji. Maturant, koji broji dane do kraja škole. Jedini razlog za bledi osmeh na mom licu je predstojeći vikend. Petak obožavam tek nakom poslednjeg časa. Još više pozitivnih misli, donosi to što matorci neće biti kući. Matori je otišao poslom za Rusiju, neće ga biti bar dve nedelje. Matora je na nekom seminaru ili kongresi, šta već. Dolazi tek u nedelju kasno uveče. Vikend je bio moj i svo gluvarenje mi je bilo na dohvat ruke.

Uđoh u kuću i čuh sestru kako nešto petlja u kuhinji.

– Hej, stigao si. Hajde operi ruke i presvuci se, da ručamo.

Pomoli glavu i uz veliki smešak dobaci.

– Imamo tvoje omiljeno, špagete.

Na brzinu se umih. Hladna voda me povrati, od umora nisam ni osećao koliko je toplo.

Sestra se poput nekog alhemičara unela da postavi sve kako dolikuje. Ipak je starija od mene. Samo dve godine, ali dovoljno da preuzme primat da je, kao, glavna. Milena je student arhitekture. Mnogo bolja od mene u skoro svemu. da nije nje, bio bih srednjoškolac ispod proseka, ovako, uz njenu pomoć, čupao sam se nekako Pravi štreber u punom smisliu te reči, ali mislim da ne postoji muškarac koji bi ostao ravnodušan u njenoj blizini. Mogla bi bez napora da zaseni bilo koju starletu bilo gde. Čvrste dugačke noge, kruškolika zadnjica utegnuta od stotina sati na pilatesu ili slično. Male čvrste grudi kojima nije trebao grudnjak, koje je ponosno nosila pravilnim ponosnim hodom. Sve to ipak nije moglo da se meri sa njenim licem. Perfektno simetrično, malog nosića ispod krupnih zelenih očiju. Slapovi tamne kose koji uokviruju belo lice savršenog tena. Fanatično zagrižena za higijenu, kupala se ujutru i uveče pod obavezno. Kupuje samo najkvalitetnije paste za zube i biva nagrađena blistavim osmehom zbog toga sa zubima poređanih u milimetarski poredak. Uživao sam uvek u njenom društvu, ima iščašen smisao za humor i znanje kao enciklopedija. Uvek bismo lako pronašli teme za maratonske razgovore i prepirke.

– Hajde nesrećo, ništa ne jedeš, gledaj kako si se samo osušio. Mogu sa dva prsta da ti oborim ruku. A ovo je kao tvoje omiljeno, a samo brljaš po tanjiru.

Nisam ni stigao da joj odgovorim, tresak ulaznih vrata nas prenu da oboje izletesmo u hodnik da vidimo šta se dešava. Na hodniku su stajala trojica razbacanih likova, kao rvači, sa bar metar i po u ramenima, lica sakrivenih iza crnih naočara.

– Ko ste vi, šta hoćete?

Dreknu Milena.

– Ovo je kuća porodice Obradović?

– Da jeste, šta hoćete?

– Zlatko nam treba.

– NIje ovde, otputovao je. Izađite napolje, pozvaću policiju.

Sve što je usledilo, bio je munjeviti udarac šakom preko njenog lica i vrisak dok je padala na pod. Posegao sam za njom ali me je jedan od njih uhvati i obori na pod, ma koliko sam vikao i batrgao se.

– Vidi petlića, hteo bi da bude tigar. E, ne ide ti to od ruke kikirez.

Onaj koji je udario Milenu zatvori vrata i priđe joj, Podiže je kao perce. Glavni dasa, skinu naočare i prezrivim glasom naredi.

– Nosite ih u sobu, da na miru popričamo.

Uvedoše nas u dnevnu sobu i baciše na prostrani crni trosed. Držao sam Milenu u naručju dok je i dalje ječala polusvesna.

– Šta je bilo, ostavio vas tatica da se sami snalazite. Nije vam pričao da ćemo da navratimo?

– Ko ste vi… šta hoćete od nas.

Pokušao sam da smirenim glasom ublažim situaciju.

– Tvoj vrli tatica nam duguje velike pare. Izgleda da ćemo morati da mu pokažemo da je dosta zavlačenja. Dosta nas je vrteo, nema više.

Milena se lagano pridiže, krvave usne i teških pokreta.

– Šta mi možemo da uradimo, otac nije ovde, neće biti kući bar dve nedelje.

– Pa mi smo ovde da ostavimo poruku, da nas shvati. A mislim da će shvatiti. Gde vam je mamica?

– I ona nije ovde. Neće dolaziti nekoliko dana.

– Neće? Eh, šteta.

Samo je klimnuo glavom i  rmpalije se dadoše na posao da nijedna lomljiva stvar u sobi ne ostane cela. Sestra vrisnu dok su delići stakla leteli na sve strane. Brzo su završili sve što su hteli, sa ledenim smeškom na licima. Sestra ustade, sada već sasvim sigurno, stade u svoj poznati stav pobednika unese se u facu glavnom dasi i viknu.

– Završili ste, sad se gubite odavde.

Pljunu ga posred lica i pokaza prstom prema vratima. Nisam stigao da reagujem. Jedan od dvojice majmuna rmpalija uhvati je za ramena i baci je na pod prekriven krhotinama. Drugi je skočio na mene stežući me ručerdama kao da će me ugušiti.

– E, pa nećemo tako malecka, nećemo. Trebalo je da mama plati za sve, ali nećeš ni ti biti loša poruka, nećeš sigurno.

Onaj koji je držao zatvori joj usta dok je glavni seo na nju cepajući joj majicu i grudnjak. Vrištao sam, urlao da prekine, dok mi moj mučitelj nije ugurao parče neke tkanine u usta i vezao me preko lica sa kablom od fiksnog telefona. Gledao sam kako joj u par trzaja skidaju farmerice i gaćice. Uhvati je surovo za dlake i povuče iz sve snage. Urlala je preko ruke na ustima. Bol sam joj osećao po čvrsto stisnutim očima i suzama.

– Ne volim dlakave ribice… ružno je.

Reče, dok je imao punu šaku dlaka u ruci.

– Sad ću da ostavim poruku, da je ne zaboraviš.

Skunu odelo, teatralno, sve vreme me gledajući u oči.

– Gledaj petliću, da ako ona zaboravi, ti budeš glasnik svom tatici.

Podiže joj noge i divljački se zari u nju. Urlala je koliko je grlo nosi, dok joj je prebacivao noge široko na svoje bokove.

– Dobro piče gazda, je’l da?

Nije mu odgovorio. Samo je prebaci na stomak. Milena se više nije borila. U njoj nije bilo više volje ni da viče. Malo je podiže i zari se odpozadi, brzo ga uterujući. Povuče je za kosu primače se i šapnu joj na uvo dovoljno glasno da i ja čujem.

– Priznaj da te niko nije tucao kao ja, hajde, nemoj da se stidiš.

Uz veliki napor, Milena okrenu glavu i odgovori.

– Ti si samo prikriveni peder.

I ponovo ga pljunu.

– Kučko.

Razbesnela ga je.

– Pa ako sam već peder, daj da ti pokažem kako je to.

Još malo je podiže i gurnu dva prsta u njenu zadnjicu. Milena vrisnu pokušavajući da se oslobodi. Onaj koji je držao skoči joj na leđa i otvori joj zadnjicu da bi glavni mogao da uđe. Nisam mogao da gledam, zatvorio sam oči, ali su me primetili da žmurim.

– Hajde petliću, nećeš valjda da propustiš najbolji deo.

Na silu mi otvoriše oči. Video sam kako je divljak ubada, dok je čupao držeći joj galvu visoko ka sebi.

– Vidiš kako je sada. Sad ti je i dupe široko, da primi svu trojicu.

Glavni se strese dok je završavao. Svali se sa nje dok je iz Milene izlazilo njegovo seme, prošarano tragovima krvi.

– Hajde, šta čekate, nećete valjda da se ohladi.

Na to je onaj koji je držao malopre okrenu i uđe u nju držeći je za grudi. Brzo je prikucavao štipajući je, ostavljajući masnice po grudima. Brzo je zavrio i on.

– Dobro piče, tesno. Kad ispljune mog naslednika kojeg joj ga napravih biće malo šira.

I treći je uzeo dok su ostala dvojica sedela kraj mene držeći me. Milena je bila kao krpena lutka. Bez pokreta, bez glasa.

– Gazda, dupe joj je slatko kao i ona. Vidi kakva je.

Povuče je za kosu, krvnički, otkrivajući Milenu hladnog bezizražajnog lica.

– Idemo… mislim da su shvatili.

Izašli su teatralno, ostavljajući vrata otvorenim. Iskobeljao sam ruke iz veza i skinuo kabal i krpu iz usta. Skočio sam do Milene, dodirujući je po licu, pažljivo. Na sebi sem blago rasečene usne i par masnica na grudima nije imala nijednu vidljivu povredu. Pokrio sam je ćebetom bačenim na pod kraj nje i zaplakao. Pozvala me po imenu očiju punih suza i tiho jedva čujno rekla.

– Milane, nemoj da kažeš mami štasu mi uradili.