Natalija se osmehnula i zahvalila šankeru na svom špriceru. Zatim je pogledala velike table iznad koje su svetlele, ramena su joj klonula. Bilo je jasno da večeras nikuda neće otputovati, s obzirom na to da je pored svakog leta stajala oznaka „otkazano” ili „odloženo”. Kada je krenula iz kancelarije, iako je pljuštalo kao iz kabla, nije joj ni na kraj pameti bilo da bi Božić mogla provesti na aerodromu.

„Izgleda da nećemo nikuda tako brzo, a?” Prepoznavši taj dubok, zavodljiv glas, okrenula je glavu i osmehnula se, pomalo iznenađena što vidi svog šefa Borisa kako seda na stolicu pored nje. Pokazala je ka televizoru na kojem su prikazivali vremensku prognozu.

„Sa obzirom na to koliko jako pada, kažu da ćemo biti zarobljeni ovde bar nekoliko dana. Izgleda da se oluja zaustavila tačno iznad nas.” „

Jesi li planirala da posetiš porodicu Natalija?”

„Da, kod moje majke se za praznike uvek okupi puna kuća. To je obično jedini put u godini kada se svi vidimo. Ali izgleda da od toga ove godine nema ništa, bar što se mene tiče.” Osmehnula se, odmerivši ga pogledom – nosio je pantalone bež i košulju kratkih rukava, koja je isticala tamne, privlačne dlačice na njegovim snažnim, mišićavim podlakticama.

„Pretpostavljam da si, s obzirom na to da je kancelarija zatvorena, planirao da praznike provedeš negde gde je toplo i sunčano.”

Šanker je prišao da uzme porudžbinu, a Boris je naručio viski sa ledom. Nije je pogledao dok je pročišćavao grlo i rekao: „Da, imao sam neke planove.“

„Upravo sam čula da u onom hotelu ponestaje soba. Tako da sam se pomirila sa tim da ću spavati na serodromu.”

Boris klimnu glavom. „Zaista?” Potapšao je Nataliju po ramenu. „Odmah se vraćam.”

Nakon što je žurno prešao do hotela preko puta, ispustio je uzdah nezadovoljstva ugledavši red pred pultom za prijavu gostiju. Naravno, svi su bili ljuti, vikali su, upirali prstom i iskaljivali bes na jadnom čoveku koji je pokušavao da im pronađe smeštaj. Kada je konačno stigao na red, Boris je zastao i upitao: „Kako ste?”

Stariji čovek se nasmejao. „Iskreno, bilo je i boljih trenutaka. Kako vam mogu pomoći gospodine?”

„Želeo bih sobu, ako imate neku slobodnu.”

Čovek je odmahivao glavom dok je gledao u ekran računara, a onda mu se lice ozarilo osmehom. „Opa! Imate sreće. Izgleda da je upravo neko otkazao rezervaciju. Ali radi se o apartmanu za mladence. Biće mi potrebna vaša kreditna kartica za prijavu, ako vam to odgovara.”

Boris mu je brzo pružio karticu i rekao: „Hvala. Spasili ste me.” Službenik je, uz izvinjavajući izraz lica, pružio Borisu račun i kartice za ulazak u sobu.

„Verovatno je trebalo da napomenem da je apartman za mladence najskuplja soba u hotelu.”

„Znate šta, u ovom trenutku to zaista nije važno. Samo da imam gde da prespavam. Hvala još jednom”, rekao je, rukovao se s njim i diskretno mu uručio nekoliko novčanica. Čovek se osmehnuo dok je stavljao novac u džep.

„Hvala vam gospodine. Želim vam prijatan boravak.”

Sada je morao da požuri nazad kako bi javio Nataliji da je uspeo da nađe sobu. S obzirom na to da je reč o apartmanu, nadao se da će prostor biti dovoljno velik da ga dele, a da pritom ne moraju da dele isti krevet. Smeškajući se sebi, morao je da prizna da ne bi bilo nimalo teško deliti prostor sa seksi Natalijom. Iako je bila veoma lepa, postojalo je nešto u njoj što ga je posebno privlačilo. Imala je jedinstvenu pojavu, neku vrstu egzotične lepote, zbog koje su svi muškarci u firmi žudeli za njom.

Iako nikada ne bi prešao granicu, ipak se osmehnuo prisećajući se koliko se često pojavljivala u njegovim fantazijama, gde ju je zamišljao kao svoju malu igračkicu. Bezbroj puta, dok ju je gledao kako hoda po kancelariji, zamišljao je njene duge, vitke noge – naravno, u crnim čarapama – kako su čvrsto obmotane oko njegovog struka dok on ulazi duboko u nju. Sama pomisao na to kako mu je njena duga, tamna kosa zapetljana u šaci, dok njene pune, sočne usne obuhvataju njegov kurrac, bila je dovoljna da doživi vrhunac – u trenucima kada bi osetio potrebu da se zadovolji.

A njene prelepe grudi… često je zamišljao kakav bi neverovatan osećaj bio kada bi njene čvrste bradavice klizile preko njegovog jezika. Nasmejao se shvativši da mu se diže samo dok razmišlja o njoj. Zbog toga se zapitao da li je deljenje sobe s njom zaista tako dobra ideja. Dok se vraćao u restoran aerodroma i osvrtao oko sebe, primetio je da ljudi već traže mesta za spavanje na klupama i podu, koristeći ručni prtljag i kapute kao jastuke.

Tada je sebi rekao da, ako žele da prebrode ovu situaciju, mora da zaboravi na svoje maštarije i prihvati činjenicu da ona radi za njega – što znači da ne bi smeo ni da joj se približi. A sa obzirom na to da ima samo dvadeset četiri godine – upola manje od njega – sumnjao je da bi je uopšte zanimao neko ko joj po godinama može biti otac. Njegova odlučnost je gotovo istog trena isparila kada se vratio za šank, a ona mu uputila lep osmeh.

Bila je zaista prelepa, zbog čega se – ne prvi put – zapitao kako je moguće da je još uvek sama. „Jesi li imao sreće?” upitala je.

Podigao je ključeve. „Ostala je samo jedna soba, i uspeli smo da je dobijemo.”

„Oh. Imao si sreće a?”

„Apartman, veliki. Za dvoje.“ – nasmejao se.

„Molim? Ne misliš valjda…“

„Slušaj, ja sam ti šef i nema šanse da ću te ostaviti samu ovde među strancima.“

„Nisi trebao, zaista.“

„Treba ti sna, bila si veoma vredna na ovom putovanju, pokazala si se sjajno na sastancima sa novim klijentima.“

„Divan si šefe. Hvala ti. Čim naiđem na bankomat, podići ću novac da ti nadoknadim trošak.”

„Ne brini, već je plaćeno, častim te. Hajde, popij piće pa da krenemo.”

Nije želeo da ona sazna koliko je soba bila skupa; pomislila bi da je lud. Ali, što se njega tiče, vredelo je svakog novčića – samo da ne moraju da spavaju na podu i da se probude ukočenih leđa. Srećom, nije se spakovala kao da odlazi od kuće na godinu dana; imala je samo ručni prtljag i jedan kofer pristojne veličine, koje je on, zajedno sa svojom torbom, uspeo da ugura u lift.

„Koji sprat?”

„Poslednji. Penthaus.”

Podigla je obrvu, delujući pomalo iznenađeno, i bacila pogled ka njemu. „Dooobro.” Kada su ušli u apartman, Boris se nasmejao jer je bilo sasvim očigledno da je sve pripremljeno za mladence koji su otkazali dolazak. Svuda po sobi nalazile su se praznične crvene božićne zvezde. Pored kreveta stajala je čak i kantica sa šampanjcem u ledu, namenjena proslavi njihovog braka. Na noćnom stočiću čekale su jagode na srebrnom poslužavniku, korpa svežeg voća i razne vrste čokolada.

A činilo se da par mekih, belih bade-mantila – jedan za njega, jedan za nju – prebačenih preko velikog bračnog kreveta, samo čeka da ih mladi par obuče čim skinu odeću. Kada je na drugom noćnom stočiću primetio korpu sa losionima; pretpostavio je da ih je tražio mladoženja, koji se sigurno radovao senzualno romantičnoj večeri sa svojom novom suprugom. Natalija je širom otvorenih očiju posmatrala sobu.

Na kraju je pogledala u njega i upitala: „Je li ovo apartman za mladence?”

On se tiho nasmejao. „Šta te je navelo na taj zaključak?”

Ona se osmehnula dok je nabrajala detalje: „Pa, ne znam… možda šampanjac kojim su planirali da nazdrave, ili bade-mantili za posle zajedničkog tuširanja? A tu je i ona korpa sa losionima pored kreveta – sigurna sam da bi se s njom dobro zabavili.”

„Pa, ko god da su, čak mi ih je i malo žao; verovatno su morali da odlože medeni mesec zbog oluje.”

„Da, tačno”, klimnula je glavom, zamišljajući kako su prostor za venčanje verovatno ukrasili u prazničnom duhu. „Verovatno venčanje sa božićnom tematikom. I planirali su da provedu bračnu noć ovde, pre nego što otputuju na neku romantičnu destinaciju.” Zatim je pogledala svog šefa i primetila da se blago osmehuje. „Otkud taj osmeh?”

On slegnu ramenima, otkrivajući svoje udubljenje u obrazu. „Razmišljam o tome da je ova soba verovatno videla više akcije nego bilo koja druga u hotelu.”

Počela je tiho da se smeje dok je bacala pogled ka krevetu. „Da. Verovatno si u pravu. Kad bi taj krevet mogao da govori, sigurno bi imao da ispriča neke prilično lude priče.” Osvrnula se oko sebe, delujući pomalo zbunjeno. „Ali, jesi li primetio da ovde ima samo jedan krevet?”

I on se osvrnuo. „U pravu si. Ali sigurno negde mora da postoji i neka sofa.” Dok je razgledao, jedino što je mogao da vidi bile su dve stolice pored prozora. Još dve su se nalazile u spoljnoj prostoriji, na suprotnim krajevima malog trpezarijskog stola, ispred televizora montiranog na zid. Tu je bio i jedan veoma mali dvosed, takođe blizu prozora. Nisu delovali nimalo udobno.

Nije dolazilo u obzir ni da pokuša da spoji dve stolice kako bi na njima spavao. Kada se vratio u drugu prostoriju, rekao je: „Hteo sam da predložim da spavam na sofi, ali ovde postoji samo krevet i neki kratak dvosed. Kako čudno. Pretpostavljam da su, s obzirom na to da je reč o apartmanu za mladence, u hotelu zamislili da će par sve vreme provesti zajedno, ušuškan u tom krevetu.”

„Pa”, rekla je uz blagi osmeh, „izgleda da ćemo onda morati da ga delimo.”

„Izgleda”, složio se, gledajući u veliki, prostran krevet. Zatim je pomislio da bi, ipak, trebalo da pokuša da bude džentlmen. „Slušaj, ako ćeš se osećati prijatnije, mogu da spavam u odeći, preko pokrivača.”

„Ne budi blesav šefe. Nije kao da nikada ranije nisam spavala sa muškarcem. A sigurna sam da možemo da odolimo iskušenju, bar na noć ili dve.”

On se zakikotao. „Ne verujem da ćeš biti u velikom iskušenju dok spavaš pored mene.”

Okrenula se i odmerila ga pogledom od glave do pete. „Pa, ne znam baš. Zgodan si ti momak šefe. U odličnoj si formi.” Prišla mu je bliže. „A i lepo mirišeš.”

On se nasmejao. „Drago mi je što ti se dopada moj losion posle brijanja.” Osećajući se pomalo neugodno, odlučio je da promeni temu. „Verovatno bi trebalo da naručimo večeru, pre nego što im ponestane hrane.”

„Samo da znaš – pošto si ti platio sobu, ja ću platiti sve obroke.” Boris je samo prevrnuo očima i krenuo da potraži jelovnik hotelske posluge, znajući da samo treba da stavi potpis, a sve što naruče biće naplaćeno s njegove kreditne kartice. Vratio se sa jelovnikom, a ona ga je prelistala. „Propustila sam danas ručak, tako da sam dovoljno gladna da pojedem bilo šta što imaju u ponudi.”

„I ja sam prilično gladan.”

Činilo se da telefon zvoni čitavu večnost pre nego što su se javili iz kuhinje. „Zdravo”, rekao je neko, zvučeći pomalo uznemireno. „Kako vam mogu pomoći?”

„Želeo bih da naručim večeru za apartman za mladence.”

„Hm, u redu. Šta biste želeli?”

„Pripremite nekoliko vaših boljih jela i nekoliko različitih vrsta dezerata. Takođe bih voleo jednu dobru flašu suvog crnog vina, flašu šardonea i bokal kafe. A da, dodajte i flašu ‘Grand Marnijea’ kad ste već kod toga.”

„Nema problema gospodine. Nažalost, zbog oluje, večeras imamo manjak osoblja. Tako da će proći bar sat vremena dok večera ne stigne.”

„Mogu ja sam da siđem i preuzmem?”

„Može. Ako vam nije teško. Pripremićemo sve da vas čeka. Nalazimo se u prizemlju, odmah pored predvorja.”

Nakon što je završio razgovor sa kuhinjom, a pre nego što je krenuo ka liftu, Boris je dobacio Nataliji: „Vraćam se brzo.” Kada se pola sata kasnije vratio, gurajući kolica, ona se nasmejala.

„Ohh nisam znala da ti moraš da doneseš našu večeru. Da li treba da ti dam i napojnicu?”

On se tiho nasmejao dok je postavljao sve na sto, pa uz pokret rukom rekao: „Večera je poslužena gospođice.”

Ona mu je uputila osmeh pun zahvalnosti i odgovorila: „Hvala vam, ljubazni gospodine.”

Boris je uključio televizor i sipao im po čašu vina. „Srećan Božić Natalija. Nadajmo se da će sneg stati kako bismo mogli da odemo odavde na vreme.”

„Ohh nadam se”, rekla je smejući se.

Kada je primetio da ona gleda u svoj prepun tanjir, objasnio je: „Nisam bio siguran šta bi ti se dopalo, pa sam ih zamolio da naprave malu kombinaciju svojih najboljih jela.” Kada je probala komad pečenog goveđeg mesa – tako mekog da se raspadalo pod viljuškom – oči su joj zablistale.

„Pečenje je spremljeno tačno onako kako volim. Hvala ti šefe.”

Na televiziji je bio kviz, a dok su jeli, on nije mogao da poveruje kada je čuo kako ona tiho odgovara na svako pitanje, bez ijednog oklevanja. „Vau, stvarno si dobra. Trebalo bi da se prijaviš za takmičenje. Sa obzirom na to kako „ispaljuješ” odgovore, verovatno bi dogurala do finala.”

Malo postiđena, ona se samo nasmejala. „Sumnjam. Dok sam odrastala, gledali smo ovo svake večeri. Ali mislim da bih se, kad bih stala pred publiku, verovatno skamenila i ne bih se setila ničega.”

„Ma ne, mislim da bi se odlično snašla, jer si zaista bistra. A i pred partnerima strancima si delovala baš samouvereno.” Osmehnuo se. „Zato smo te i zaposlili.” Video je da crveni, što mu je bilo prilično slatko.

Kada je ustao da joj dopuni čašu, ona upita: „Kako si znao da više volim belo vino?”

On sleže ramenima. „Primećujem stvari.”

Ona mu uputi blag osmeh, gledajući ga pravo u oči. „I ja.”

„Na primer, šta?” upita on, dok je ponovo sedao i posezao za svojom čašom.

„Znam da si veoma velikodušan, s obzirom na iznos bonusa koji si ove godine podelio svima.”

On sleže ramenima, kao da to nije ništa posebno. „Pa, imam dobre ljude koji rade za mene, i volim da pokažem da cenim koliko se svi trude. A i prošla godina nam je bila uspešna.”

„Pretpostavljam da si zato, pored bonusa, bio tako ljubazan da nam daš i deset slobodnih dana za praznike.”

„Šta da kažem, volim da su moji zaposleni zadovoljni.”

„Pa, zaista uživam u radu sa svima vama. Definitivno si najbolji šef kojeg sam ikada imala.” Uzela je čašu vina, otpila još jedan gutljaj i prešla pogledom preko njega, dodajući uz zavodljiv osmeh: „A i divan za gledanje, svakako.”

Pogledao ju je i trepnuo, pitajući se da li ona to zaista pokušava da flertuje s njim. Ako jeste, svakako mu je prijalo što vidi tu njenu razigranu stranu, budući da je u kancelariji uvek bila prilično profesionalna. Odlučivši da i on može da zaigra tu igru, uputio joj je vatrene poglede, spustio glas i pustio da mu oči malo lutaju po njenom vitkom, zategnutom telu u savršeno skrojenom crnom odelu, dok se kroz izrez njene bele svilene bluze – sa izrezom u obliku slova V – provokativno nazirao deo njenog dekoltea.

„Ja sam lep za gledanje? A šta si onda ti?“

„Pa šefe, šta sam ja?“

„Recimo ovako – sam pogled na tebe dok šetaš kancelarijom izmami mi osmeh na lice, bez obzira na to kakav mi je dan.”

U očima joj je zaiskrilo nešto zaigrano dok se naginjala bliže i šaputala: „Nevaljali šef… gledaš koleginicu tako… bestidno.” Boris se zacrvenio. Osetio je kako mu puls ubrzava, a u pantalonama počinje da se budi nemir. „Gde god da si krenuo na odmor, pretpostavljam da si tražio nešto više od malo sunca i peska”, dobacila je.

Sada kada su ostali zaglavljeni zajedno, pomislio je da bi bilo najbolje da bude iskren. „Zapravo, planirao sam da se nađem sa jednom damom koju sam upoznao preko interneta.”

Nakon što je otpila gutljaj vina, sada je bio njen red da se zacrveni. „Ne govoriš ozbiljno? Krenuo si na put da se nađeš s nekim koga čak ni ne poznaješ? Zar nisi čuo za sve te čudake na internetu? Mogli su te opljačkati, ili si čak mogao ostati bez bubrega.”

„Bez bubrega?”

Klimnula je glavom. „Moj brat je policajac i stalno nas upozorava na sve te prevarante na internetu. Navedu te da pomisliš kako razgovaraš s nekom slatkom, mladom osobom koja jedva čeka da te upozna, a zapravo to može biti neki tip koji planira da te onesvesti, ukrade ti novčanik ili te čak liši bubrega. I ne smej se, to je stvarno, dešava se.”

Pogledao ju je, iznenađen. „Ja sam pretpostavio da je dama s kojom sam se dopisivao zaista ona za koju se predstavlja. Žena u srednjim četrdesetima, razvedena, koja samo traži malo društva – baš kao i ja.”

„Nikada ne bih preuzela takav rizik Borise. Znaš, čak i ovde, kod kuće, možeš u kafiću upoznati nekoga ko uopšte nije onakav kakvim se čini. Znam to iz ličnog iskustva.”

„Dakle, pretpostavljam da trenutno nisi u vezi?”

Odmahnula je glavom dok je vrtela čašu vina. „Ne, više ne. Pre nešto više od godinu dana trebalo je da se udam. Sve je bilo rezervisano, kupila sam venčanicu i naručila cveće. A onda, dva dana pred venčanje, poslao mi je poruku u kojoj je pisalo: ‘Izvini, uhvatila me je panika.’ I to je bilo to.”

„Ma šališ se! Taj čovek je imao sreće što je uopšte imao priliku da te oženi, a on je odustao?”

Nasmejala se. „Ma bili smo zajedno od srednje škole. Čak se nikada nije ni izvinio.” Gledajući ga preko stola, upitala je: „Dakle, pretpostavljam da nikada nisi bio u braku?”

Trenutak mu je trebalo da odgovori, a onda je duboko uzdahnuo i ispričao joj šta se dogodilo. „Bio sam u braku deset godina i imali smo sjajan odnos. Jedne noći, moja supruga je …. pravi uzrok nikada nije utvrđen.”

„Oh Borise, žao mi je što to čujem.”

Klimnuo je glavom. „Hvala. Pa, konačno sam odlučio da mi je dosta samoće. Verovatno sam zato i bio spreman da rizikujem sa ženom koju sam upoznao preko interneta.”

„Teško mi je i da pomislim da si sam”, rekla je, izgledajući pomalo tužno. „Ispada da si na spisku želja imao samo jednu stvar, a nisi je dobio – zbog ove oluje.”

On se nasmejao. „Znam, verovatno nije trebalo da tražim od Deda Mraza da mi pomogne da završim u krevetu s nekom ženom, ali to je zaista bilo sve čemu sam se nadao.”

„Čekaj. Hoćeš da kažeš da nisi bio ni sa kim otkako ti je supruga preminula?”

Spustio je pogled ka podu, a zatim skupio hrabrost da je ponovo pogleda i klimne glavom. Bilo mu je pomalo neprijatno da prizna kako je, u suštini, živeo u celibatu – osim, naravno, u trenucima kada bi postao toliko frustriran da stvari preuzme u svoje ruke. „Nije da nisam izlazio. Bio sam na nekoliko sastanaka, ali jednostavno nije bilo „to”. A i malo sam izašao iz forme; nisam čak ni siguran kako se danas uopšte prilazi ženi s predlogom za… pa, znaš već šta.”

Natalija se nasmejala. „Znam, to ume da bude prilično nezgodno. Pre nekoliko meseci izašla sam s jednim tipom koji je uspeo da upropasti stvar i pre nego što je zaista počela. Dok sam htela da otvorim meni, on je stavio ruku preko njega da me zaustavi, pogledao me pravo u oči i rekao: ‘Samo da razjasnimo – kasnije ćemo imati seks, je l’ tako?’”

„Ma, šta kažeš? Šališ se! Zar je stvarno to rekao?”

„Kamo sreće da se šalim. Bio je prijatelj jednog mog poznanika i delovao je kao fin momak. Kada je imao drskosti da postavi takvo pitanje već na prvom sastanku, shvatila sam da je to kraj i jednostavno sam otišla.”

„Ne zameram ti.”

Pošto su oboje odgurnuli svoje tanjire, Natalija je ustala, sipala im kafu i stavila deserte između njih. „Počni sa desertom i ne zameri mi što moram pod tuš na brzaka, nisam stigla da se okupam. Nadam se da ću tu faliti?“

„Uvek…“

Osmehnula se, uzela neke stvari iz kofera i otišla u kupatilo. Za to vreme on se smeškao i čeprkao svoj dezert. Shvatio je koliko dugo sa nekim nije pričao ovako otvoreno i opušteno. Bilo mu je veoma prijatno. Odlučio je da se raskomoti, pređe u lagodniju odeću i presvuče se taman dok ona završi tuširanje.

Kraj prvog dela