Nagnut nad lavaboom, ispljunuo je pastu za zube, isprao par puta usta vodom iz šake, umio se i podigao. Sa zida nad lavaboom, u njega je buljio mrzovoljni matorac sa kesicama ispod očiju. Trodnevna brada je pojačavala bore oko usta.

Gornji kapci su se spustili jer je masno tkivo ispod obrva veće nego pre dvadesetak godina. Potpuno kratka kosa se proredila iznad čela, a iznad ušiju se videla po neka seda. Sitne bore oko očiju odavale su njegove godine. “Baš sam se zdedao”, pomislio je, prezirući tog gadnog čiču koji nikako da skloni svoj pogled sa njega. Morao je malo da nagne glavu nad lavabo da bi još jednom pljunuo, a od stomaka nije video sopstvenu kitu i ivicu lavaboa. “A u pičku materinu, otišao sam u kurac kao muško” proletelo mu je kroz glavu dok se okretao ka peškiru koji je visio sa prečage iznad radijatora.

Oblačeći se, razmišljao je šta sve treba da uradi tog dana. Zapravo, morao je da uradi isto što je radio već godinama unazad. Prodavnica, hleb, novine, kiselo mleko i jogurt, zejtin, neka kereća prerađevina (tako je zvao suhomesnate proizvode) i tečnost za sudove. Potom u apoteku po magnezijum, kafetin i šumeći multivitamin. Svaki put kad bi prao čašu posle šumećih tableta, pitao se zašto baca pare na te otrove? I svaki put kad bi potrošio pakovanje, kupovao bi iznova. Posle podne će doći žena koja sprema kuću, pa će morati da kupi i onu plavu vodu za stakla. “Magnezijum, prirodni anti depresiv… Moj kurac antidepresiv” gunđao je dok je pisao šta sve treba da kupi. Zbog vrućine odlučio je da ne kuva, već da kupi neku splačinu u prodavnici gotove hrane, “carstvu domaće kuhinje, jela kakva su kuvale naše bake”. “Da je moja baba skuvala tako nešto mom dedi, letela bi kroz zatvoren prozor sa sve šerpom” smejao se na glas.

Nema ženu, nema decu, pre par godina komšije su mu otrovale psa. Roditelje je davno ispratio na “onaj svet”. Odavno mu je jasno da će svoj kraj dočekati sam, kao što sam i živi. Molio se bogu da se to desi u snu ili u sekundi, jer nije bilo nikoga ko bi ga obišao u nekoj bolnici. Pare ne mogu kupiti ni sekundu života. Pare su privlačile mnoge u njegov život, pa je vremenom prestao da pušta blizu sebe bilo koga ko bi video samo njegov novčanik. Pozvao je lift i gurnuo ključeve od kuće u džep.

Hodao je polako trotoarom psujući kučeća govna razlivena posle kišice po asfaltu i stoku seljačku koja parkira kola tik do zida zgrade kako bi ih “pauk” što teže odneo. Odjednom se naježio i zastao kao da se okamenio. Na uglu, ispred pekare, stajala je ona. Gusta, kovrdžava, crna kosa padala je do ramena. Okrenuta leđima ka njemu, otkrivala je, za nečiji ukus, malo veću guzu i uski struk. Farmerke su zategnute preko butina, a vitki listovi se završavaju takođe vitkim stopalima u sandalama.

Ta kosa je uvek imala neki fini miris i obožava da zagnjuri nos dok je ljubi po vratu. I ona voli da je ljubi po vratu. To je uzbuđuje i rado mu se prepušta da dalje vodi igru. Toplo jutro budi želju i oboje se dugo ljube. Žele da iskoriste vreme dok letnja žega ne postane neizdrživa. Zatim bi otišli na posao, a vikendom bi se motorom vozikali kojekuda tažeći neko mesto u hladovini gde bi proveli najtopliji deo dana.

Posle posla, kad umorni uđu u kuću, zajedno se tuširaju i smišljaju šta će da prezalogaje. Zna da ona voli ljuto pa je indijska ili neka druga, azijska kuhinja omiljen ručak ili večera. Potom bi zagrljeni gledali televiziju, pričali ili se družili sa prijateljima. Kućni poslovi su oduvek prepušteni nekoj ženi i tako je i dan danas. Opušten način života, zadovoljstvo, sreća, sve to vlada u kući, jer oboje imaju dobre poslove koji im to omogućavaju. Nekoliko godina su radili na dalekom istoku, tačnije u Sibiru, i stvorili, kako je ona govorila, “platformu za zadovoljstva”.

Kad su se vratili iz Sibira, nisu žurili, već su nastavili da žive zajedno neopterećeni papirnom obavezom. Vole se isto kao i pre nekoliko godina, kad su se prvi put poljubili ispred Svetosavkog hrama, prvog januara uveče, dok je po njima padao sneg obasjan žutim, uličnim svetiljkama. Njena meka ruka mazila je njegov vrat dok je on upijao njen topli dah ljubeći je nežno, ljubavno, zaljubljeno. U tom trenutku nije bilo erotike niti želje za seksom. Ljubili su se kao telesni nastavak svih, do tada ne iskazanih, emocija koje su gajili jedno prema drugom. To je bio pravi poljubac čiste ljubavi, a i svaki sledeći je bio isti.

Svakog dana joj se javljao telefonom na posao ili bi ona zvala njega “čisto da mu čuje glas”. Nisu gotovo ni razgovarali kad bi se čuli. Dovoljno je bilo samo “volim te” i nastavili bi sa poslom. Jedan, sasvim kratki poziv dnevno govorio je više nego da su pričali ceo dan. On bi došao kolima ili motorom po nju posle radnog vremena i vozili su se kući. Dok je sedela iza njega na motoru, levom rukom bi je potapšao po listu noge. Kad bi se vozili kolima, potapšao bi je po butini. I to je bilo sve, dok ne stignu kući. Dobro su znali da se vole i nije bilo preterane potrebe da se to pokazuje svakih pet sekundi. Verovali su jedno drugom i znali su da će tako ostati zauvek.

Kad bi iz nekog razloga bili razdvojeni više od par dana, oboje su čeznuli za onim drugim. Poslovi su često zahtevali službene puteve, pa kad nije bilo moguće da se onaj drugi prošvercuje, bar bi se uveče čuli telefonom. Po povratku, ljubili su se dugo i nežno, a potom bi vodili ljubav sa puno strasti i požude. Zapravo, seks je bio izvor i ušće ljubavi i želje. Svaki put bi se uzimali i davali kao da nema sutra, kao da je to poslednji put da se vide u životu. Zatim bi se, oznojeni, svalili jedno pored drugog dahćući i smejući se. Zagrljeni bi ležali dok se ne “prizovu svesti” i ne retko, zadremali srećni što imaju jedno drugo.

Naravno da se tokom godina zajedničkog života desi i svađa. Šta više, strast je buktala i na tu stranu pa su “ratovali” rečima kao da se mrze iz dna duše. Ali, kad bi se ta strast smirila, bio bi dovoljan samo osmeh ili nežna reč, pa da život poteče mirnim tokom kao i pre. Problem, ako je postojao, bio bi rešen kako god, samo da se više ne troši energija na razmirice. “Pokrivka pomirivka” je bio obavezan kraj svake nesuglasice. Tada bi se obično dohvatili kao da nikad u životu nisu imali seks i krevet bi platio ceh. Jedna kriza je zapretila da ih rastavi zauvek, ali je on uspeo veštinom da ispegla situaciju, pa je to ostala samo ružna uspomena.

Svaki put kad bi je video na ulici, zadrhtao bi od ljubavi i želje za svojom draganom. Pružala mu je utočište i bila sigurna luka za sve bure i nedaće koje su ga napadale. Kad god bi ona imala kakav problem, ćušnula bi svoju ruku u njegovu i naslonila glavu na njegove grudi. On bi je tada mazio po glavi i ljubio po kosi čiji miris, već sam rekao, voli od prvog dana. Zajedno su prebrodili mnoge oluje i nevere koje im je život donosio i posle svake bi se voleli kao prvog dana kad su to konačno priznali jedno drugom.

Posle više godina pod istim krovom, jednog jesenjeg dana, dok je ona peškirićem brisala njegovu muškost klizavu od njenjih sokova, on je pitao da li ona želi da doživi starost sa njim. Kroz osmeh je odgovorila da je to logičan sled događaja posle toliko vremena i poljubila ga u smežurani glavić. Toga dana, dok je napolju sipila dosadna kiša, sve se završilo i sve je bilo rečeno. Narednog vikenda, kao i mnogo puta do tada, otišli su do njene majke u drugi grad i iz čiste dečije neozbiljnosti počeli izokola da nabacuju temu o svadbi. Majka je prihvatila igru i na tome se završilo… Bar su njih dvoje tako mislili. Majka je iste večeri pozvala njegove roditelje i ispričala im kako su deca konačno porasla.

Prvi sledeći put kad su posle posla svratili do njegovih, nastavili su svoju igrariju, a njegovi su prihvatili i odigrali savršenu partiju. Misleći da su ispali šmekeri, krišom su otišli u njen rodni grad kod sveštenika koji ju je krstio po rođenju i izneli svoju želju da se venčaju u njegovoj crkvi. Naravno da je pop odmah preneo njenoj majci i njegovim roditeljima šta se desilo, te su “matorci” počeli svoje pripreme. Njih dvoje su sa sveštenikom zakazali datum za proleće sledeće godine, a zatim to potvrdili i u opštini. Te noći su vodili ljubav posebno strasno.

Sa prvim snegom, jedne večeri pred njen službeni put, vodili su ljubav kao nikad do tad. Dugo, strasno, nežno, pa opet divlje i tako skoro do jutra. Ona je otišla na put i javila se sledeće večeri kao i svaki put. Rekla je da je vozač čeka, uskoro kreće natrag auto putem i da će stići kasno noću. U zoru, probudilo ga je zvono na vratima. Kad je otvorio vrata, dva policajca su pognutih glava ćutala na hodniku. Obukao se na brzinu i do podneva je sve bilo gotovo. Prepoznavanje, odeća za sahranu, umrlice… Ceo njegov svet se zaustavio. Umesto venčanja, sveštenik je kroz plač držao opelo.

Eno je, stoji pred pekarom, dok blagi povetarac njiše kovrdže. Stajao je na trotoaru okamenjen. Zna da nije baš toliko lud, ali ipak… Žena se okrenula na trenutak, pogledala ga potpuno nezainteresovano i nastavila da priča sa nekim u pekari. S leđa, mogao bi se zakleti da je to ona. Lice i glas su govorili suprotno. Kad mu se kratka kosa spustila i kad je jeza popustila, nastavio je sporim korakom uz ulicu. Sad nije vreme za emocije. Kad se vrati kući i pristavi ljutu čorbu, misliće na nju kao što je to radio svakog dana od kad je ušla u njegov život.