Osećala se kao da želi da zaplače dok je izlazila iz zgrade. Nikada u životu nijedan muškarac nije razgovarao sa njom na tako ponižavajući i seksistički način. Kao pobožnoj feministkinji, bolno joj je što je bila podređena šovinističkom čoveku poput gospodina Jezdića.

Ali bio je u pravu. Ako bi dobila otkaz, to bi bilo užasno za njenu reputaciju u gradu i u poslu. Šta bi rekla roditeljima? Šta bi rekla svojim prijateljima? Kako bi uopšte mogla da dobije drugi posao u velikoj korporaciji?

Sa kovertom u tašni, Marina je hodala prometnim ulicama u centru grada. Deo nje je poludeo. Drugi deo nje očajnički je želeo da udovolji svom moćnom šefu. Za oko joj je zapela robna kuća. Na izlogu su bile kratke suknje i otmeni kancelarijski kompleti. Kad je ušla, oči su joj lutale po prodavnici. Kada je pronašla ono što je tražila, zgrabila je nekoliko suknji sa police i odnela ih u kabinu za presvlačenje, zajedno sa nekoliko pari visokih potpetica.
***
Sledeći dan.
Marina je otišla u kancelariju u kancelarijskoj mini suknji i visokim potpeticama, bez čarapa. Njeno tipično čisto lice imalo je mnogo više šminke nego obično. Nije prošlo mnogo vremena i stigla ju je sramota. Poslovni ljudi su joj buljili u noge. Neki od njih su joj namignuli ili joj klimnuli. Žene su je pak gledale sa prezirom.

Poštovanje za koje je toliko radila da ga stekne, polako se rušilo. Kad je stajala u prepunom liftu, osetila je kako joj neka žena lebdi preko ramena.

„Vi ste novi ovde, zar ne?“ žena joj je šapnula na uvo.

Marina se okrenula da pogleda. „Da.“

Žena je bila u ranim 30 -ima. Lepa. Sa nežnim osmehom na licu. Vrata lifta otvorila su se na spratu Marinine kancelarije.

„Ja sam Elza. Ne silazi još. Mislim da bismo trebale razgovarati.“

Vrata su se zatvorila i sačekale su da lift krene još nekoliko spratova. Kada su se vrata otvorila, Elza je uhvatila Marinu za ruku i nežno je povukla iz lifta. Marina je odmah primetila da je Elza obučena na sličan način. Elzina kosa je bila savršeno ošišana, suknja joj je bila kratka i nosila je štikle. Marina nije mogla da se ne divi njenim nogama, na isti način kao i muškarci.

„Da li se poznajemo?“ Upitala je Marina.

„Ne“, odgovorila je Elza. „Ali mogu reći da radiš za gospodina Jezdića, zar ne?“

„Da li je toliko očigledno?“

Elza se nasmejala: „Jeste. Nekada ranije mi je bio šef… nekoliko godina. Onda sam dobila unapređenje, pa sam sada na ovom spratu.“

Marina se osvrnula oko sebe i svi su bili previše zauzeti svojim poslovima da bi obraćali pažnju na razgovor.

„Izgleda da vam je posao za gospodina Jezdića dobro doneo“, rekla je Marina.

„Izgledaš kao da ti je neprijatno.“

„Nimalo.“

Elza se nasmešila: „U redu je. Znam tačno kroz šta prolaziš. Prvi put sam te videla ovde prošle nedelje. Izgledala si kao tako draga zdrava devojka iz predgrađa. Sad si … ovo. “ Elza je pogledala gore-dole novu odeću Marine i dodatnu šminku na licu.

„Možda se ovako obično oblačim“, odgovorila je Marina, pokušavajući da izbegne bilo kakve implikacije da ju je šef prisilio.

„Zašto onda hodaš tako nespretno u tim štiklama?“

„Nocge su me juče bolele od pilatesa.“

„Oh, sačuvaj te fore za nekog drugog“, odgovorila je Elza. „Znam da vas je gospodin Jezdić nagovorio da se obučeš ovako. Ti si njegov tip. To mogu sa sigurnošću reći.“

Marina je poraženo uzdahnula. „Nemam mnogo izbora. Stekla sam utisak da bi bila otpuštena ako se ne obučem ovako.“

„On to ozbiljno misli kada kaže. Takav je on tip. Ali on je veliki šupak. I kao i većina velikih šupčina, on ima veliku moć.“

„Pretpostavljam da vam je rekao da se i vi ovako obučete.“

Elza je klimnula glavom. „Nekada sam bila dobrica, devojka iz malog grada. Sve se to promenilo onog trenutka kada sam počela da radim za njega. Tako da potpuno razumem kroz šta prolaziš.“

„Ne izgledate baš uznemireno zbog toga.“

„Prvo sam bila. Veruj mi. Bilo je teško. Morala sam da kompromitujem svoje vrednosti. Ali, navikla sam na to, a i ti ćeš.“

„Mislite, navikli ste se na novac“, odgovorila je Marina.

„Kao da to ne radiš iz istog razloga.“

„Pretpostavljam da obe ovo radimo zbog novca. Ali nemam nameru da ugrozim svoje vrednosti. Sve što radim je prilagođavanje novom okruženju, to je sve.“

„Ha… Tako se to zove?“ Elza se nasmešila. „Sačekaj da prođe malo vremena. Ti se ne razlikuješ od mene.“

„Žao mi je. Nisam htela da vas uvredim. Samo sam nova u ovome. Želim da dam sve od sebe ovde.“

„Nema uvrede. Poznajem osećaj. Biti novi zaposlenik na ovakvom mestu može biti zastrašujuće. Posebno ako ste mladi i lepi.“

Marina je pocrvenela. „Hvala na lepim recima.“

„Elem, moram se baciti na posao. Drago mi je da smo malo porazgovarali. Možda bismo se mogli naći na ručku?“

„To bi bilo odlično.“ Elza je posegnula u tašnu i pružila Marini svoju poslovnu karticu.

„Pošalji mi poruku kad budeš imala vremena“, odgovorila je Elza, pre nego što je zastala da razmisli. „Pre nego odeš, reci mi nešto. Je li ti gospodin Jezdić postavio neke posebne zahteve osim što ti je rekao da se ovako obučeš?“

„Ne. Kako to misliš?“

Elza se nasmešila: „Uskoro ćeš saznati. Činiš se kao pametna i talentovana devojka. Sigurna sam da ćeš sve veoma brzo shvatiti. Vidimo se.“

Marina je gledala kako se njena nova prijateljica i dalje smeška pre nego što je otišla. Bilo je to kao da postoji prljava mala tajna među ženama koje su radile za gospodina Jezdića za koju Marina nije znala. Tajna o kojoj ljudi nisu hteli otvoreno da govore. Jedino što je Marina mogla učiniti je bilo – čuđenje celoj situaciji u kojoj se našla.

***

Dani su prolazili. Zatim nedelje. Marina je bila poslušna u poslu, ali šef joj nije obraćao pažnju. Gospodin Jezdić nikada nije pogledao u njenom pravcu dok je prolazio pored njenog stola. Nije pokazivao interesovanje za razgovor sa njom. Uprkos tome što su je ignorisali, nastavila je da se oblači na pomalo provokativan način. Nastavila se pojavljivati na poslu u visokim potpeticama i kancelarijskim suknjama. Njena šminka je uvek bila prisutna, a frizura do savršenstva.

Iako se osećala posramljeno zbog nekih pogleda koje bi dobila od drugih u odeljenju, na kraju se navikla.

Dok je kucala novi finansijski izveštaj, stigla je poruka od njegove sekretarice. „Gospodin Jezdić bi želeo da vas vidi u svojoj kancelariji.“

Marina je prestala sa onim što je radila i brzo pojurila u kupatilo da popravi odeću i popravi kosu. Sve je izgledalo kako treba. Nasmešila se u ogledalu kao način da poveća svoje samopouzdanje. Zatim se uputila u šefovu kancelariju.

KRAJ 2. Dela