Korporativna Drolja 1. Deo
Marina je lutala velikom zgradom u centru grada nedelju dana pre svog prvog radnog dana. Bila je potpuno zadivljena okolinom. Nije mogla da veruje koliko je imala sreće što je u tim godinama dobila tako sjajan posao. Kad je prošla pored svoje buduće kancelarije, videla je tamo ženu, srednjih 30 -ih, koja je pakovala svoje stvari u veliku kutiju.
Kancelarija je još uvek imala nameštaj i računar, ali sve lične stvari su već bile spakovane. Žena je imala gorak izraz lica, sa mrljama maskare oko očiju od plača. „Mogu li nešto učiniti za vas?“ Upitala je Marina iskreno. Žena je bacila pogled koji je pokazivao potpuni prezir.
„Znači, ti si nova devojka, a? Ovde si da me zameniš? Lepša si nego što sam očekivala.“ Marina je izgledala zabezeknuto.
„Žao mi je. Ne znam o čemu govorite. Nisam imala ništa sa …“
„Poštedi me demagogije dušo“, rekla je ljutito. „Nisam glupa. Godinama sam služila gospodina Jezdića, bila sam mu odana, i ovako se ponaša prema meni? Pa jebiga.“
„Mora da je došlo do nesporazuma“, odgovorila je Marina pokušavajući da smiri situaciju. „Ja još ne radim ovde. Počinjem tek sledeće nedelje. Nisam umešana u bilo koji spor koji imate.“
Žena je zgrabila kutiju svojih stvari i krenula prema vratima. Bes joj je bio ispisan po celom licu. Kad je stala ispred Marine, pogled joj je šetao prema mnogo mlađoj ženi, a u očima joj je još bilo prezira.
„Ovde nema nesporazuma. Vi ste nova devojka. Ako ste dovoljno glupi da radite ovde, onda zaslužujete sve što dobijete. Nadam se da ćete uživati.“ Prošla je pored Marine i krenula prema liftu sa osećajem oslobođenja.
Marina nije mogla da razume šta se upravo dogodilo. Njen trenutak ponosa i uspeha pokvario je loš dan nepoznate žene. Gledala je kako se vrata lifta zatvaraju i žena odlazi, da se više nikada ne vrati. Mala kancelarija sada je bila Marinina. Ušla je unutra i pogledala oko sebe. Njena sopstvena kancelarija.
Kancelarijska suknja i štikle
Dva meseca kasnije. Marina je čekala u salonu čoveka koji ju je zaposlio, gospodina Jezdića. Čudno, srela ga je samo nekoliko puta. Bio je udaljena figura, u kasnim 40 -im godinama, sa svojim zapovedničkim stavom.
Deo nje je poželeo da provede više vremena da ga upozna kako bi naučila njegove tajne uspeha. Želela je da mu bude šegrt, tako reći. Da ispeče njegov zanat. Ali to se u ovom trenutku činilo malo verovatnim jer je uvek bio zauzet i izbegavao je da razgovara s njom.
„Gospodin Jezdić je spreman da vas vidi“, rekla je sekretarica sa prijateljskim osmehom.
„Hvala vam“, rekla je Marina uzvrativši osmeh.
Ušla je u kancelariju i zatvorila vrata. Odmah se osećala uplašeno strogim prisustvom šefa. Kancelarija je bila velika i elegantna, a on je sedeo za svojim stolom i gledao je kako ulazi. Bio je to tek drugi put da je ikada bila tamo.
„Dobro jutro, gospodine Jezdić“, rekla je krotko.
„Jutro. Molim vas, sedite.“ Marina je sela ispravno sa ravnim leđima i rukama u krilu.
„Lepo mesto“, rekla je nervozno.
„Hvala. Ali očigledno vas nisam pozvao ovde da razgovaramo o mojoj kancelariji.“ Marina je osećala nervozu.
„Oh, naravno da ne.“
„Razlog zbog kojeg sam vas pozvao ovde je taj što sam hteo razgovarati o vašim dosadašnjim poslovima. Ovde ste otprilike dva meseca i osećam da je vreme za vašu ocenu.“
Bila je uplašena, ali nije želela da to pokaže. Pomisao da će biti tako brzo otpuštena bila je zastrašujuća za previše ambicioznu mladu ženu.
„Nadam se da je do sada sve bilo dobro. Dvaput proveravam sve što radim. Uvek stižem u 7:30, što je pola sata ranije. I odlazim kad se sve završi. Takođe pravim vrlo male pauze “.
„Primetio sam“, odgovorio je, bez ikakvog izraza na licu. „Čuo sam mnogo dobrih stvari o vama. Ljudi kažu da ste dobra osoba.“
Obuzeo ju je osećaj olakšanja. „Hvala vam.“
Gospodin Jezdić je klimnuo glavom. „Imate odlične osobine koje ste stekli od svog oca, siguran sam. On je dobar čovek. Čuo sam i mnogo dobrih stvari o njemu.“
„Drago mi je što to čujem“, Marina se ponosno nasmešila.
„Ali to što je vaš otac izgradio moćno ime, ne znači da ću vam učiniti neke posebne usluge. Razumete li?“
„Da gospodine. Naravno.“
„Jedan od razloga zašto sam vas zaposlio je to što mi se sviđa vaš CV. U vašim godinama mi se sviđa što ste bili izuzetno aktivni sa stažiranjima i radom u javnom poslovima. Takođe se divim vašim akademskim postignućima, jer sam oduvek čvrsto verovao u dobro obrazovanje“.
„Hvala vam.“ Gospodin Jezdić ju je zatim oštro pogledao.
„Ali Marina, razlog što sam vas zaposlio i pored zaslužnijih kandidata je upravo to što vam je otac taj ko je. Sviđa mi se da njegova kćer radi za mene.“
Marina je bila pogođene tim rečima.
„Kuda cidete sa ovim?“ upitala je ljubazno.
„Pre skoro 20 godina, vaš otac je otpustio mog bivšeg šefa, što je značilo da sam i ja bez posla. Ali, na sreću, oporavio sam se, a sada sam bogatiji nego što je vaš otac mogao da sanja.“
„Ja … ne razumem. Jeste li me zaposlili iz inata?“
„Ne. Ali volim što radiš za mene. Uvek sam poštivao tvog oca kao oštroumnog biznismena. A ako ispadne da si nešto poput njega, što sumnjam da hoćeš, onda bi mi mogla postati cenjena vrednost“ . “
Marina je odahnula. „Drago mi je što imate poverenje u mene. Skoro sam se plašila da ćete me otpustiti.“
„Ko kaže da neću?“ strogo je odgovorio. „Rekao sam da bi mogla postati vredna imovina. Trenutno to nisi.“
„Oh …“
„Da li znate šta bi se desilo ako odlučim da vam raskinem radni odnos? U ovom gradu biste efektivno postali toksični. Nijedna veća firma ili kompanija ne bi želela da vas dodirne. Toliko sam moćan u finansijskom svetu. Da li razumete… da li razumeš Marina?“
„Da, gospodine“, odgovori ona krotko.
„Srećom, do toga još nismo došli“, rekao je mnogo blažim tonom. „Istina je da želim da uspeš. Zaista to želim. Imaš mnogo kvaliteta koji su mi korisni. Kvalitete koje moram imati … da se tako izrazim.“
„Obećavam da ću se truditi što više mogu za vas. Ako mogu još nešto da učinim da postanem bolja, učiniću to.“
„Tvoj posao nije problem. Ti izveštaji koje si podnela su u redu. Ustvari, ti si jedan od najbržih učenika koje sam ikada zaposlio.“
„Hvala vam, gospodine.“
„Glavno pitanje koje imam je vaš izgled“, rekao je hladno.
„Moj izgled?“
„Način na koji vodim kancelariju, očekujem da svi izgledaju najbolje. U tvom slučaju, mislim da ne ulažeš mnogo truda u svoju spoljašnjost.“
Marina je brzo spustila pogled na svoju skupu odeću (koju je kupila na rasprodaji), a zatim se osvrnula na svog šefa. Nije mogla da shvati u čemu je problem. „Šta nije u redu?“ upitala je. „Obučena sam kao i svaka druga žena u ovoj kompaniji.“
„Upravo je u tome problem. Imaš toliko potencijala i žalosno je videti da se potcenjuješ. Ako želitš više pažnje, onda bi trebalo da počneš da se oblačiš tako.“
„Možete li mi dati primer?“ Gospodin Jezdić joj je pogledao ispod struka. 
„Tvoje noge, na primer. Očigledno imaš lepe noge, ali ih držiš skrivene ispod pantalona.“
„Ne želim da izgledam neprofesionalno“, odgovorila je zabrinuto. „Sve ostale žene na ovom spratu takođe nose pantalone.“
„Dakle, zadovoljna si što si samo još jedna žena?“
„Ne. Nisam to rekla …“ Prekinuo ju je.
„Želiš li moj savet ili ne? Učinio sam ti veliku uslugu dajući ti ovaj posao. Postoje kandidati koji su daleko kvalifikovaniji od tebe. Tvoj stav me tera da preispitam poziciju svog zaposlenog.“
Marina je duboko udahnula. „Molim vas, nemojte. Želim vaš savet. Cenim priliku da radim sa vama ovde.“
„Dobro“, nasmešio se. „Od sada očekujem da ćeš nositi uske kancelarijske suknje. Bez čarapa. Da li sam jasan?“
„Da.“
„Takođe očekujem da te vidim na visokim potpeticama.“
Oči su joj se raširile. „Da li je sve ovo potrebno? Ljudi ovde bi mogli pomisliti …“
„Zar je važno šta misle?“ odgovorio je ponovo je presekavši. „Ili je moje mišljenje vrednije?
„Vaše mišljenje je vrednije“, rekla je poraženo.
„Dobro. Na odlasku, moja sekretarica će ti predati 700 evra u gotovini za troškove kupovine. Od sada očekujem da ćeš svaki dan izgledati apsolutno najbolje. Tvoja garderoba, kosa i šminka moraju biti savršeni . Primljeno k znanju?“
„Da gospodine.“
Kad je šef ćutao, Marina se spremala za odlazak.
„Još jedna stvar“, dodao je. „Pretpostavljam da razumete da je ovaj razgovor poverljiv. Sve o čemu od sada razgovaramo je poverljivo. Da li je to jasno?“ – ponovo je prešao na “vi”.
„Da gospodine.“
„Dobro. Ostatak dana iskoristite za kupovinu.“
Marina je napustila kancelariju, a kad je zatvorila vrata, sekretarica joj se nasmešila i pružila joj kovertu. Pogledala je u kovertu da vidi 700 evra u kešu, sve u novčanicama od sto evra.
KRAJ 1. Dela
