Moja sestra Dijana je slepa. Nije se rodila takva, improvizovana eksplozivna eksplozivna naprava oduzela joj je vid. Moja sestra je dve godine starija od mojih 22. Odmah posle srednje škole odlučila je da se pridruži vojsci i nakon osnovne obuke doškolovala se za lekarku. Bila je odlična, fizički besprekorna, ultra pametna i inteligentna. Uvek se bavila sportom i provodila je mnogo vremena u teretani. Bila je jaka i u formi.

Snažna sa relativno malim grudima i uspravnim držanjem. Imala je tamnosmeđu, skoro crnu kosu i jarko plave oči. Nos joj je bio malo duži, ne biste je izabrali na izboru za miss, ali je i dalje bila veoma lepa. Njena visina ju je činila da se ističe jer dostigla je punih 193 cm u dvadesetoj godini. U početku je bila prilično mršava, ali se brzo popunila mišićima. Bila je zavisna od sporta, pa je razvila impresivno telo.

Sa obzirom na to da je bila viša i jača od većine dečaka u osnovnoj i srednjoj školi, mnogo mi je značila. Bio sam prilično nizak i sitan u tom periodu, pa me je spasila od maltretiranja jer se većina dečaka plašila nje. Pošto je shvatila da mi je potrebna pomoć, upisala me je na borilačke veštine kada sam imao 12 godina.

Kao što rekoh, uvek se isticala i nije joj bilo lako da pronađe dečko. Imala je samo nekoliko momaka sa kojima je bila poluozbiljna. Ljudi koji je nisu poznavali su pokušavali da je prikažu kao lezbejku; međutim, ona nije pokazivala ni najmanji interes za druge žene.

Od ranih dana smo se dobro slagali. Bili smo prijatelji, ali kao i svaki brat i sestra bilo je povremenih svađa, ali nikada nismo imali ljutnju sledećeg dana. Naravno, ja sam uživao u rvanju sa njom čak i ako bi me pretukla, jer ispod pomalo grube spoljašnjosti, bila je lepa, ženstvena dama. Nežna koža, neodoljiv osmeh. Bio sam pomalo zaljubljen u nju tamo od srednje škole. U to vreme me je zadirkivala zbog toga što ne izlazim sa devojkama. Branio sam se ćutanjem i crvenim obrazima.

**

Kada se pridružila vojsci, stalno smo komunicirali. Jebene mirovne misije i odlasci na druge krajeve sveta … uvek me je to mučilo, ali ona je bila zavisnica adrenalina i iskreno je verovala u ono što radi. Tata se kasno oženio, pa su se naši roditelji penzionisali ubrzo nakon što smo završili srednju školu, a kada smo se zaposlili i osamostalili oni su se odselili u neke toplije krajeve. Ja sam bio veza između njih i nje. Posebno jer je tata imao srčani problem koji nismo želeli da pogoršamo ako bi se nešto desilo.

Ja možda nisam bio šmeker, alfa mužjak i ostala sranja, ali sam imao mozak. Bio sam nadprosečan u tom smislu. Već sa 22 godine na poslednjoj godini fakulteta dobio sam priliku da se zaposlim, radio sam za multinacionalnu firmu u Beogradu. Ali ne bih pričao o sebi, ja nisam toliko bitan. Dakle, kao što sam rekao, uvek sam se divio Dijani. Ona je moj fokus, tako lepa, dobra i hrabra.

**

Posle dugog dana na poslu, skidao sam kravatu (da, odela i kravate su obavezni na poslu) i proveravao poštu u svom dvosobnom stanu kada je neko pozvonio na vrata. Nisam nikoga očekivao, pa sam pogledao kroz špijunku i video vojnu uniformu. Otvorio sam, on se prestavio i pitao me za ime. „Da, ja sam. Šta mogu da učinim za vas?“

„Žao mi je. Vaša sestra je teško ranjena u eksploziji improvizovane eksplozivne naprave. Evakuisana je i nalazi se u bolnici u Nemačkoj. Trenutno je na operaciji, ali nije u kritičnom stanju.“

Trebalo mi je nekoliko pokušaja pre nego što sam mogao da odgovorim: „Moram da je vidim!“

„Nažalost, nemamo detalje o njenoj povredi. Biće u Nemačkoj nedelju dana da se stabilizuje pre nego što je pošalju kući. Možete otići u Nemačku, ali vam toplo preporučujem da sačekate dok se ne vrati u Srbiju. Evo broja telefonske linije za žrtve Ministarstva odbrane gde ćete moći da saznate njen raspored i neke naznake njenih povreda. Molim vas, primite moju zahvalnost za njenu službu i moje saučešće zbog povreda.“

Sedeo sam zaprepašćen na sofi nekoliko minuta. Suze su mi tekle i čak sam se malo osmehnuo znajući da bi me izgrdila kada bi me videla da plačem ko neka cava. U izvesnom smislu, bio sam srećan što nije u životnoj opasnosti, ali sam osećao težak osećaj straha.

Hiljadu mogućnosti mi je prošlo kroz misli. Morao sam da pozovem roditelje pre nego što bude prekasno. Rekao sam im sve što znam i obećao da ću ih obaveštavati. Tata je, na našu sreću, hrabro poneo vesti. Kao vojno lice, iako narušenog zdravlja, znao je da se nosi sa teškim stvarima.

Narednih nekoliko dana proveo sam pokušavajući da dobijem informacije od vojske. Ali sve su bili ćorsokaci. Konačno sam dobio nekoga ko je rekao da treba da stigne u subotu. Uzeo sam odsustvo sa posla u želji da je dočekam. Prilično sam siguran da nisam spavao ni sekunde tog petka uveče. Konačno, oko 19 časova su mi rekli da je stigla i da je na odeljenju. Morao sam da obučem nešto poput medicinske haljine i masku da bih smanjio mogućnost infekcije.

Rekli su mi da je na sedativima i da spava, ali da mogu da je vidim. Bio je to šok! Čitava glava joj je bila umotana u zavoje. Zavoji su bili i na grudima, rukama i ramenima. Da mi nisu rekli da je to ona, ne bih je prepoznao. U suštini, sve što sam mogao da vidim od njenog lica bila su njena usta iz kojih je virila cevčica. Bojim se da sam joj nakvasio rukav suzama. Naterali su me da idem kući oko ponoći i rekli mi da se ne vraćam pre 10 ujutru.

Doktor bi tada trebalo da bude tamo da me obavesti o njenom stanju. Pretpostavljam da sam bio toliko iscrpljen da sam spavao do 8. Kada sam stigao tamo, doktor je upravo izlazio iz svoje ordinacije. „Jedna od jedinica je izgubila svog lekara od snajpera i tvoja sestra se dobrovoljno prijavila da zauzme njegovo mesto dok ne stigne zamena. Ranjena je kada je improvizovana eksplozivna naprava detonirala dok je radila na ranjenom vojniku. Štitila ga je svojim telom.“

Zajecao sam na ove hrabre reči. Doktor me je utešio i nastavio: Rečeno mi je da je imala sreće što naprava nije bila pravilno postavljena, inače bi bila mrtva. Šrapneli su je pogodili u lice. Srećom, nijedan od njenih vitalnih organa nije pogođen, tako da nema opasnosti po život. Nažalost, njeno lice je najviše oštećeno. Nema načina da se ovo ublaži, njene oči… Ona je trajno slepa. Veoma, veoma mi je žao.“

„Bože, o Bože!!! Da li ona zna?“

„Ne, još ne. Uradiću to sada, jer je budna i svesna svoje okoline, a vi ste ovde da mi pružite podršku.“

Ušli smo kod moje sestre u sobu. Suze su mi bile na obrazima ali sam se trudio da makar zvučim hrabro. „Neko je došao da te vidi Dijana. Tvoj brat Bane.“

„Bane?? Moj Bane!?“

„Tu sam seko.“ – prišao sam i uhvatio je za ruku.

„Izvini što te dočekujem ovako obučena u krpe. Doktor mi je rekao da sam sva isečena.“

„Dijana, baš me briga. Živa si. Živa si i to je sve što je važno. Tu sam za tebe.“

Doktor je rekao: „Nažalost, imam loše vesti… Eksplozija je…“

„Doktore, molim vas bez uvijanja i stručnih reči. Ja sam jaka osoba, recite direktno.“

„Nema šanse da ikada povratiš vid… Mnogo mi je žao.“

Usledila je pauza, tišina od par minuta, a onda je rekla u svom stilu: „Jebote, ne mogu ni da plačem.“

To je čak izmamilo malo i osmeh mene i doktora. Eto, ta rečenica dovoljno pokazuje ko je moja sestra. Nikada nisam upoznao tako snažnu i pozitivnu osobu. „Ne brini seko, plačem ja dovoljno za oboje.“ Doktor nas je ostavio u tišini. Nisam znao šta da kažem i mogao sam samo da je držim za ruku. Milovala mi je prste svojima.

„Bane, ionako sam bila ružnjikava, ove povrede neće ništa pogoršati.“

„Jebote uspevaš da mi izmamiš osmeh u ovakvom trenutku. Ali uozbilji se, nikada nisi niti ćeš biti ružna. Lepa si, najlepša si i ništa to nikada neće promeniti.“

Stisnula me je za ruku da mi pokaže koliko joj moje reči znače. „Jesi li razgovarao sa matorcima?“ upitala je.

„Znaju da si povređena. Ne znaju detalje.“

„Bez detalja za sada, okej? Samo im reci da sam još uvek na operaciji i javiću im kada da dođu.“ Video sam da je umorna od lekova protiv bolova, pa sam predložio da se vrati na spavanje.

„Biću ovde kada se probudiš.“ – rekao sam.

**

Tokom sledećeg meseca, Dijana je imala operaciju nosa i lica. Skinuli su joj gips sa ruke. Pošto je bila uglavnom pokretna, počeli su da je uče kako da koristi štap. I da mene uče šta joj je potrebno. Takođe sam mogao da je vodim u invalidskim kolicima, a kasnije i držeći je, u šetnje. Bila je iznenađujuće vesela, ali, naravno, imala je određene skrivene probleme. Znam pouzdano za noćne more.

Što se mene tiče, na poslu su mi izašli u susret, nisam dobijao zahtevne poslove, tako da sam mogao da joj se nađem. Nije bilo sumnje da sam je voleo svakog dana sve više i više. Veoma sam siguran da to nije sažaljenje, već činjenica da sam u njenom društvu mnogo više nego ikad. Kada spava u privatnoj klinici gde smo je premestili, ponekad sedim pored nje i držim je za ruku. Šapućem joj i uspavljujem je. Neretko i sam zaspem pored nje.

**

Matorci su doleteli sa znanjem o povredama, ali je ipak bio šok kada su je videli. Bili su obliveni suzama. To Dijani i meni nije baš pomoglo. Ne da ih nismo voleli ili oni nas, ali je bilo previše emotivno i morali smo da se resetujemo. Konačno, posle još mesec dana, puštena je da nastavi kućno lečenje. Imao sam dvosoban stan, tako da je imala gde da živi. Sada se mogla koncentrisati na oporavak i učenje stvari kao što su Brajevo pismo i kako se kretati.

Morali smo da nađemo način da živimo zajedno. Meni to nije bio nikakav problem. Bio sam na sedmom nebu znajući da živi sa mnom. Sklonio sam mnoge stvari kako ne bi imala problema sa kretanjem po stanu. Brzo je naučila kako da se snalazi. Učio sam zajedno sa njom hodajući po stanu sa pokrivenim očima. Nakon što bih udarao u nešto, modifikovao sam nameštaj. Želeo sam da učinim prostor prijatnijim za nju.

Takođe sam naučio da uvek stavljam stvari na isto mesto. Na primer, bila je sasvim sposobna da skuva kafu svakog jutra, ali nije imala lak način da zna kada treba da sipa još vode u aparat. Znala bi da ga svaka četiri dana treba dopuniti. Međutim, ako bih napravio dodatnu šolju, morao bih da dopunim i/ili da joj javim. Dakle, da, i ja sam morao da budem „dresiran“.

Vrlo brzo je naučila Brajevo pismo. Naterao sam upravu stana da stavi Brajevo pismo u liftove, hodnike, poštanske sandučiće, dugmad za pozive i brojeve soba. Savez za boračka pitanja joj je bilo veoma od pomoći u obezbeđivanju računara sa glasovnim naredbama, komunikacija i slično. Ponudili su joj psa za pomoć, ali je odbila. Možda kasnije, bio je njen odgovor. Takođe su joj obezbeđene „veštačke očne kugle“. Pošto je sama mogla da bira boju, izabrala je zelenu.

„Oduvek sam želela zelene oči.“ Imala je naočare sa distorzionim sočivima i, naravno, tamnim staklima. Oduvek je volela da čita, a audio knjige su bile veoma tražene. Kako je postajala sve bolja sa Brajevim pismom, mogla je više da uživa. Naravno, više je volela da joj ja čitam knjige i da joj opisujem šta je na televiziji dok smo sedeli zajedno na sofi. Bio sam više nego srećan da joj učinim. Moja noćna nagrada bila je da se ušuškam sa njom na sofi.

Takođe je brzo naučila i upoznala komšiluk i išla u duge šetnje do prodavnica i parkova. Naravno, brinuo sam se za nju, ali me je grdila kada se tako ponašam. Bila je zahvalna na mojoj pomoći, ali nije želela da je non stop „držim za ruku“. Bila je samostalna ceo svoj život i svaki udarac na njen ego i dostojanstvo bilo je nepoželjno. Nisam bio budala, znao sam da može sama da se brine o sebi. Na kraju krajeva, bila je velika, brza i mogla je da zamahne štapom kao slepi miš.

Ali neke stvari je ipak morala da radi sa mnom, kao što je kupovina odeće. Trebalo mi je vremena da shvatim šta želi i kako da to označim kako bi mogla da izabere šta da obuče. Nisam se razumeo u modu i posebno ne u ženske stvari, pa je bilo zajebano snalaziti se … mežutim, znatno veća teškoća za mene je bila da joj ne izbrbljam koliko je volim… posebno prilikom kupovine donjeg veša.

Ne samo tokom kupovine, nego i zbog saznanja da ću je videti u tome. Imala je zanimljiv ukus, ništa previše seksi ali ništa ni obično, neka sredina u svidu svile, pamučnih polu tangica i slično. Gledajući je u grudnjaku i gaćicama, a ponekad i bez njih ako bi prosto prošla iz kupatila u sobu nesvesna da je vidim, znatno mi opterećivalo prednji deo pantalona.

Znam da je i sama svesna tih nekih stvari jer je više puta udarila o moju erekciju. Kao slepa, brzo je učila ali greške i pomala smotanost uvek su bili tu. Tako da bi me nenamerno zakačila, očešala i slično. Bila je svesna mog divljenja sa njom još od srednjoškolskih dana, ali nisam znao šta sada misli. Žudeo sam da je zagrlim, poljubim i kažem joj kako se osećam. Ali šta ako ona to ne želi? Da li bismo i dalje mogli da živimo zajedno sa tim jazom među nama? Ubilo bi me da se iseli.

Kraj 1 dela