Svako jutro gledam slike na kojima grlim moju najdražu prijateljicu Milku, zamišljam kako joj prste provlačim kroz dugu plavu kosu, kako je ljubim i milujem, kako je diram po dojkama, stomaku, pa sve niže do ženskosti…

More sperme sam prolio gledajući to lepo i plemenito lice. Kad progovori ne mogu da se obuzdam. Želim je telesno i duhovno. Želim je, da li je to sramota? Želim je kao nikada niko što je poželeo nije. Želim da spojimo gola tela, da udahnemo sve lepote sveta…

Ona zrači toplinom i ljubavlju, čistotom duše, jebozovna je do bola… Ona je mleko života, ona slatka tečnost koja izaziva požudu, strast, ubrzani rad srca, nervozu, bol i radost, sve to u deliću sekunde.

Ne smem da joj kažem da je ne izgubim: „Želim da te pojebem. Daj mi svoje telo, Milka, molim te!“. Ona nije tek bilo ko, ona mi je najbolja prijateljica. Digne mi se svaki put kad pomislim na nju. Čini me srećnim, a ja, tako prostački, želim da je imam. Znam, nije sve u tome, ali ja želim da usnama i golim telima razmenimo životnu energiju. Kad mi je najteže, kad sam bolestan i sve mi se smrači pred očima, „upalim svetlo“ u sebi gledajući slike moje voljene Milke. I prljave misli su čiste ako su iskrene – tešim sebe.

Bože, oprosti mi, čovek sam! Podari mi Milku! Neka mi spoj sa njom bude poslednja želja! Neka mi telo zamiriše telom najdraže prijateljice, a posle neka bude – volja Tvoja!

Poslao: PRESTUPNIK