Kad sam pozvao Bilju, novinarku, da napravi intervju sa mnom, nisam ni slutio da se isto prezivamo. Bilo je u tome nečeg čarobnog. Pravila je intevjue samo sa poznatima i ponekad sa prijateljima. (Tako mi je kasnije rekla, to tada nisam znao). Ne znam kako sam kod nje ispunio kriterijum “prijatelj”, pa tek smo se nekoliko puta čuli telefonom, razmenili dva-tri kurtoazna SMS-a, i ništa više.
Na prvi moj nagoveštaj da dođe, odmah je pristala. Istog dana bili smo u istoj sobi, sa kafom i posluženjem ispred nas. Nije gubila vreme. Zgodna je, lepo građena, mada mi se učinilo da je pomalo jogunasta. Sa dosta arogancije pričala je o mnogima sa kojima je radila. Osetio sam u njenom glasu da je borbena i teško pristupačna. Smrknutog lica, bez trunke smeška, pripremala je notes i olovku da zapisuje moje reči. Podsećala me na lekara koji priprema instrumente za ozbiljnu operaciju, ne vodeći računa o tome kako se pacijent oseća.
Nisam mogao da progovorim. Samo sam piljio u nju, bez glasa. Gledao sam je kao dete majku. Da sam bar mogao da pobegnem. Nemoguće. Oči mi se zalepile za nju, jezik utrnuo, u ušima mi zvonilo, činilo mi se da ću se onesvestiti.
– Ne brini, dečko moj! – rekla je. – Razvezaću ti ja jezik. Još ćeš ti meni i pevati!
Otkopčala je bluzu, svukla je i bacila na pod. Isto je uradila i sa svojom suknjom. Onda je i sa mene svukla deo po deo, dok nisam ostao sasvim go. Ogromnim sisama mi je mahala pred očima. Strah se, za tili čas, pretvorio u osećaj zadovoljstva. Svukla je gaćice i više nismo imali šta da skidamo sa sebe. Uzela me majčinski ispod miške, legla na kauč na leđa, mene položila preko sebe i samo tiho prošaputala.
– Kod mene nema zajebancije. Kad sam već tu, boće po mom.
Zagrizao sam sise, mazio je po telu, ljubio, polako se oslobađajući stega u sebi, mada još uvek psihički ukočen. Okrenula me na leđa, stiskala ogromnim telom, sisetinama mi stezala glavu, lizala po licu, grudima, stomaku… A kad je celu moju mušku aparaturu stavila u usta, hteo sam da vrisnem od naslade. Opet se digla prema mojoj glavi, opet me popela na sebe, i zarila moj kurac u svoju pičku. Radila je tako stručno, ja sam bio samo instrument u njenim kandžama.
Svršio sam. Gledao sam je u zenice. Prvi put se blago nasmešila. Ili mi se samo učinilo? Ne, ne, ne… Zaista se smejala. Videla je sreću u mojim očima i šapnula:
– Upiški se slobodno. Kad je čovek srećan treba da se upiški.
I baš tako. Nisam ni znao koliko mi se pišalo dok nisam pustio da vrela mokraća potekne iz mene niz njen stomak i prepone, i razliva se po krevetu. Ništa mi više nije bilo važno. Neka smrdi, neka peče, nek bude šta god… šta me briga! Poljubio sam je u usta dugim zahvalnim poljupcem.
Vratila me nazad u stolicu. Onako goli i mokri sedele smo jedno naspram drugog.
– A sad da počnemo. – Uzela je novinarski pribor.
Dao sam intervju. Odgovorio sam na sve što me pitala. Potpuno opušteno i smireno.
Kad smo završili ona je najpre, pažljivo i lagano, obukla mene, a potom i sebe.
Nisam ni primetio da smo se već osušili. Zar je toliko dugo trajalo?
Poljubila me tri puta u obraz, onako prijateljski, i rekla:
– Ovo je bio intervju. Sledeći put kad dođem vodićemo ljubav. Dopadaš mi se. Sad nemam vremena, ali sledeći put, obećavam, biće i nešto više. Pripremi se. Ja ne praštam. I ne zaboravljam.
Zagledan u lokvu mokraće na krevetu, ramišljao sam da li je prava ili je samo senka.
Šta god da je, čekam moju prezimenjakinju da održi obećanje.