Kiša je te večeri padala tiho, uporno, kao da ne žuri nigde. Kapljice su klizile niz prozor dnevne sobe, a žuta svetlost lampe pravila je meke senke po zidovima. U stanu je mirisalo na vanilu, tek skuvanu kafu… i nju.

Ležala je sklupčana na ugaonoj garnituri, bosa, ogrnuta mekanim prekrivačem, sa knjigom otvorenom preko grudi. Kosa joj je još bila blago vlažna od kupanja i padala joj je preko ramena u tamnim talasima. Sve je bilo mirno.

Osim nje.

Čitala je već deset minuta istu stranicu.

Nije mogla da se skoncentriše.

Pogled joj je stalno klizio ka telefonu na stolu.

Poruka nije stizala.

I taman kada je odlučila da odustane i vrati se knjizi — ekran je zasvetleo.

Jedna poruka.

„Jesam li zakasnio?”

Nasmejala se pre nego što je stigla da odgovori.

Nije.

Nikada nije kasnio.

Samo je voleo da se pojavi baš onda kada pomisli da neće.

Otključala je telefon.

„Možda.”

Odgovor je stigao gotovo odmah.

„Pogledaj kroz prozor.”

Podigla je obrve.

Spustila knjigu, ustala i prišla staklu.

Ispod ulične svetiljke, na kiši, stajao je on.

Tamna jakna, ruke u džepovima, mokra kosa i onaj pogled zbog kog je uvek zaboravljala kako izgleda ravnomerno disanje.

Nije mahao.

Samo ju je gledao.

Kao da zna da će otvoriti vrata.

Kao da je siguran.

I bio je.

Minut kasnije stajao je na njenom pragu, mokar od kiše i nasmejan.

— „Ti si lud.”

— „Došao sam da proverim.”

— „Šta?”

Približio joj se korak.

— „Da li mi nedostaješ isto koliko ti meni.”

Zastala je.

Taj njegov glas…

uvek tih.

Nikad glasan.

A uvek pravo tamo gde treba.

Uzeo je peškir sa police i obrisao kosu, a ona je stajala naslonjena na zid hodnika i posmatrala ga. Delovao je potpuno opušteno kao da tu pripada.

Kao da je oduvek bio deo njenog prostora.

Seo je na ugaonu garnituru dok mu je ona donosila čaj.

— „Još čitaš?”

Klimnula je.

— „Pokušavam.”

— „Pokušavaš?”

— „Ne ide.”

Pogledao ju je.

— „Zašto?”

Nagnula je glavu i podigla šolju.

— „Jer mislim na tebe.”

Na trenutak je zavladala tišina.

Ona lepa.

Gusta.

Napeta.

Tišina u kojoj niko ne sklanja pogled.

Seo je bliže.

Dovoljno da joj koleno dodirne koleno.

Dovoljno da joj telo to odmah primeti.

Napolju je pljuštalo.

Unutra je bilo toplo.

Njegov miris pomešan sa kišom i njen sa kokosovim mlekom iz kupke.

Nešto između nežnosti i ludila.

Pričali su dugo.

O sitnicama.

O glupostima.

O poslu.

O ljudima.

O tome kako joj treba odmor.

O tome kako njemu treba veče bez sveta.

A zapravo nisu pričali ni o čemu.

Jer ispod svake rečenice postojalo je ono neizgovoreno.

Ono što je bilo u pogledima.

U osmehu koji traje sekundu predugo.

U prstima koji se slučajno dodirnu dok uzimaju istu šolju.

U njegovoj ruci koja je ostala na naslonu iza nje.

U njenom disanju koje više nije bilo mirno.

Kada je nestalo struje, oboje su se nasmejali.

Stan je ostao osvetljen samo svećama.

Treperava svetlost klizila je po njegovom licu.

Po njenim ramenima.

Po rubovima čaše na stolu.

— „Sad je još opasnije.”

— „Šta?”

— „To što si ovako blizu.”

Nije odgovorila.

Nije morala.

Spustila je pogled.

On je podigao ruku i sklonio joj pramen kose iza uha.

Polako.

Skoro neprimetno.

A opet dovoljno da joj celo telo zatreperi.

Prstima joj je lagano prešao niz obraz.

Zastao.

Kao da joj daje vremena da se predomisli.

Nije se pomerila.

Nije želela.

Poljubio ju je nežno.

Kao pitanje.

Kao proveru.

A onda malo sigurnije.

Toplije.

Dublje.

Njene ruke su pronašle njegovo rame gotovo instinktivno.

Napolju je grmelo.

Unutra je vreme stalo.

Svet se smanjio na prostor između njih dvoje.

Na dah.

Na dodir.

Na blizinu.

Na onu vrstu tišine kada srce lupa glasnije od svega.

Naslonila je čelo na njegovo i nasmejala se.

— „Mislila sam da nećeš doći.”

— „Znao sam da me čekaš.”

— „Samouveren si.”

— „Samo te poznajem.”

Prebacio je prekrivač preko oboje i privukao je uz sebe.

Naslonila mu je glavu na rame.

Svetlost sveća treperila je po plafonu.

Kiša nije prestajala.

Nije ni morala.

Utonula je u njegov zagrljaj onako kako čovek utonu u mesto gde mu je mir.

Bez napora.

Bez pitanja.

Bez potrebe da išta objašnjava.

Sedeli su tako dugo.

Uz tiho puckanje fitilja.

Uz zvuk kiše.

Uz toplinu kože.

Uz knjigu koja je ostala otvorena na stolu — zaboravljena.

Jer te večeri nijedna priča nije mogla biti zanimljivija od njihove.

A kada je sklopila oči, poslednje što je osetila bio je njegov poljubac na vrhu glave i njegova tiha rečenica:

— „Ovo mi je falilo.”

I njoj je.

Mnogo više nego što je ikada priznala.