Ovo je verovatno samo pusta želja sa moje strane, ali mislim da je moja (veoma atraktivna) koleginica Anita možda trudna. Kao neko ko je zaglavljen na neverovatno dosadnom poslu i gaji dugogodišnji fetiš na trudnice, ovo je veoma uzbudljivo za mene da istražim. I imam više nego dovoljno slobodnog vremena da vodim evidenciju o svom svedočenju o njenoj trudnoći… ako zaista jeste trudna.

Ona je u sjajnom reproduktivnom dobu i udata je već nekoliko godina, tako da izgleda da je i više nego spremna za to. Što je još važnije, nosila je širu odeću nego obično poslednjih mesec dana, iako to nije uspelo da sakrije izvesni rast u grudima i struku/zadnjici. Možda se mašta igra sa mnom, ali kunem se da sam video i malo nadimanje u njenom prethodno ravnom srednjem delu tela.

Primetio sam ove promene jer je redovno proveravam otkako je došla u našu firmu pre tri godine. Anita i ja smo prilično dobre poslovne kolege. Imali smo sasvim korektan kolegijalni odnos ali sada sam morao da budem sa njom više nego obično jer sam se zaintrigirao. Dakle, vreme je da joj se približim i da pratim njenu promenu fizičkog stanja… što će, držim palčeve, uskoro biti potvrđeno kao trudnoća. Sjajno!

18-ta NEDELJA. Ispostavilo se da je prvi zapis u mom malom dnevniku bio oko 16-te nedelje: desilo se! Anita je danas zvanično objavila svoju trudnoću i trenutno je u 18-toj nedelji (da, ja sam matematički genije). Držala je svoju plavu haljinu uz stomak koji je već bio veći nego što sam ikada zamišljao. Svakako znatno veći nego što sam uspeo da vidim dok je oblačila laganu širu odeću u proteklom periodu.

Nekim damama se stomak prično uveća i mnogo ranije, ali Anita je uz pravilan odabir odeće usprela da se krije dosta dugo. Odmah sam se uključio u režim planiranja. Moji pokušaji bi morali biti bolje isplanirani i izvedeni kako bih mogao da provedem vreme razgovarajući sa njom nasamo: nisam osećao da ću moći da je pitam o njenom iskustvu i da vodim razgovore koje želim sa drugim prisutnim kolegama.

Obraćanje veće pažnje na to kada i gde ruča na pauzama, kao i kad pije kafu trebalo bi da mi pomogne da obezbedim privatno vreme sa njom. Morao bih da budem oprezan da ne ispadnem jezivi čudak, naravno… što je bio veoma realan rizik, kao što verovatno možete do sada pretpostaviti. Idealan ishod bio bi da se dovoljno opusti dok razgovara sa mnom o svom stanju da bi mi ponudila da joj malo mazim stomak (poziv koji bih, očigledno, rado prihvatio).

Moj cilj je bio postavljen i smatrao sam da je dostižan. Društvena nespretnost, oduvek prisutna u mojoj ličnosti, mogla bi na kraju biti moj najveći izazov. Nisam provodio mnogo vremena u blizini trudnica i nadao sam se da ću moći da ostanem miran. Vreme će pokazati…

19-ta NEDELJA. U direktnoj suprotnosti sa odećom koja je skrivala trudnoću pre nego što je objavila da je trudna, počela je da nosi usku odeću. Njena garderoba za trudnice se uglavnom sastojala od uskih haljina koje su isticale sve njene obline. Ovo je, naravno, bilo prilično fantastično za mene. Moje oči su stalno bile uprte u nju, čekajući da ustane i ode od svog stola i pruži mi barem kratak pogled na taj već prijatno zaobljeni stomak.

Ipak, ispostavilo se da je to mač sa dve oštrice. To otvoreno pokazivanje stomaka učinilo me je još nespretnijim u njenoj blizini nego što sam već bio. Propustio sam neke odlične prilike za vreme provedeno nasamo sa njom zbog svoje socijalne anksioznosti. Takođe, sigurno me je uhvatila kako je gledam bar pet ili šest puta do tada, uvek bi mi lice pocrvenelo kao cvekla na upadljivo krivi način.

Doduše, uspeo sam da imam tri ili četiri dobre interakcije jedan na jedan sa njom prošle nedelje. Sve kratko, ali ipak uzbudljivo za mene. Tokom jedne pauze, provukao sam se pored nje u uskoj mini-kuhinji i prokomentarisao kako neću moći još dugo da prođem tako pored nje, što ju je nasmejalo i složila se dok je trljala stomak. Neke bi žene možda tu opasku shvatile pogrešno, kao uvredu jer su sve veće, ali njoj se moj glupi humor svideo.

Sedeo sam pored nje tokom jednog ručka; uglavnom je razgovarala sa drugom koleginicom koja je sedela sa druge strane, ali sam imao priliku da slušam dobar deo razgovora vezanih za trudnoću, iako je to bilo prilično osnovno. I tokom pauze za kafu juče, primetio sam da će se sagnuti za mleko prema dnu frižidera i brzo sam prišao i dohvatio ga za nju. Zahvalila mi se i pričala ceo minut o tome kako je ludo koliko je teško kretati se i raditi osnovne stvari sa stomakom na putu. Baš ono o čemu želim da slušam. Dakle, već sam postizao neki uspeh.

21-va NEDELJA. Juče sam konačno uspeo da provedem celu pauzu za ručak nasamo sa Anitom! I dalje sam naježen ceo… upustili smo se u prilično detaljan razgovor o njenim iskustvima u trudnoći. Evo grubog transkripta našeg razgovora: JA: Dakle, koliko si u trudnoći?

Anita: U 21-oj sam nedelji. Nešto više od pola puta jeeej!

JA: O, vau, to mora da je uzbudljivo.

Anita: Da, ludo je. Prošlo je tako brzo. I nisam se osećala posebno trudno dok se nije počelo videti tu oko 15-te nedelje.

JA: Jel se generalno dobro osećaš? Mislim, ovo ti je prva trudnoća, sve je sigurno novo za tebe.

Anita: Da! Jutarnje mučnine su prestale pre nekog vremena. Bilo je loše, ali bar je prošlo. Osećam bolove povremene, verovatno će biti sve gori i gori kako raste. Ipak, ne želim da se žalim. Znaš (malo mi se primakla da šapne), toliko mi je lakše što sada ne moram da krijem i da pazim na odeću, prija mi što sam primetno trudna. Ne kažem, pažnja koju dobijam može biti dosadna ponekada, ali ljudi su obično jako srećni zbog mene i veoma su dragi. Pritom, nikad mi sise nisu bile veće, zar ne?

JA: D… da, pretpostavljam da izgledaju prilično… prilično dobro. Mislim, veće. *Promenio sam temu, nespreman da razgovaram o svojim osećanjima u vezi sa njenim neverovatnim trudnim grudima. *

Ipak, zaista je bio veliki napredak. Takođe, pored reči koje smo razmenili (približno sam ih naveo gore), ona je trljala stomak tokom celog našeg razgovora! Bilo je sjajno svedočiti iz blizine i to me je učinilo još očajnijim da dođem do tog dodira koji ciljam. Nadam se da sam na pravom putu.

24-ta NEDELJA. Desilo se! Baš danas! Doći ću do toga, ali činilo mi se da mora biti naslov ovog paragrafa. Od našeg zajedničkog ručka, mnogo sam opušteniji i pričljiviji u blizini Anite. Stalno sam računao i usklađivao svoje pauze sa njenima: nisam uvek uspevao tačno, ali blizu. Mora da je to primetila ili je bila na ivici da primeti, ali ne mislim da je to tako loše: nadam se da će to shvatiti više kao dokaz mog interesovanja nego kao potezi fetišiste i jezivog čudaka.

Sa količinom vremena koju provodimo zajedno i stalnim fokusom na trudnoću (obožavala je da priča o tome, baš kao i ja), dogodilo se da sam nekako spontano baš ja postao glavna osoba u njenom životu kojoj može da se požali. Razumite me, volim da čujem žalbe, jer meni je svaki aspekt trudnoće fascinantan, uključujući i neprijatne stvari. I volim što to pokazuje da mi sve više veruje, tretira me više kao prijateljicu nego kao kolegu sa posla.

To je dobra pozicija, posebno u tako kratkom periodu nakon što je otkrila svoju trudnoću. Ipak, ona nije slepa pa je dovoljno oštro primetila moju sveprisutnost da to pomene u jednom od naših razgovora jutros. „Mnogo se družiš sa mnom u poslednje vreme, zar ne Gorane?“ upitala je tiho. Bili smo sami u sobi za pauzu, dobivši blagoslovenu privatnost. „Izvini ali… ne mogu a da ne primetim koliko voliš da gledaš moj trudnički stomak.“

Skamenio sam se u mestu. Provaljen sam. Ali problem je bio njen izraz lica. Nije se gadila, nije me ukorila… smeškala. „Izvini Anita, ja nisam mislio ništa loše.“

„Ne kažem da si mislio loše. Nego sam želela da pitam da li možda želiš i da osetiš?“

Ponovo sam se skamenio ali ne samo mentalno, nego i u gaćama! Čutao sam dobrih deset sekundi i u neverici je gledao. Nosila je neke kao rastegljive krem pantalone i laganu košuljicu bele boje, odeću koja nije bila njena uobičajena otkako joj je stomak narastao. Klimnuo sam glavom u znak slaganja, bez reči jer nisam imao ni snage da išta kažem. Otkopčavala je haljinu tako sporo i nežno, fokusirao sam se na njene predivne nokte, uredne i nežne, blago premazane bezbojnim lakom.

I tada, baš tada – otkrila mi je ceo svoj stomak. Nije bio ogroman, ali je bio impresivno zaobljen i gotovo čudesno besprekorno gladak. Opet se možda moja mašta igrala sa mnom, ali izgledao je sveže namazan nekom kremicom ili losionom jer je sijao. To je i dalje bila tek 24-ta nedelja, ali pomak je bio neverovatan. Drhtao sam, bukvalno. Bio sam izgubljen u svojim maštanjima, ostajući bez reči, gledajući otvorenih usta kao prokleti idiot.

Možda je prošlo minut ili dva pre nego što se nasmejala mom hipnotisanom stanju. „Jesi li dobro Gogi? Može biti samo jedna od sve stvari – ili se groziš ili ti se sviđa. Nema treće.“

Klimnuo sam glavom polako, oči su mi i dalje prikovane za stomak. „Prelepo…“ – uzdahnuo sam.

„Pa hajde.“ – smeškala se.

„Hmm?“

„Možeš da ga dodirneš ako želiš…“

Naravno da joj nisam verovao. „Zezaš se Anita. Zezaš se?“ – upitao sam tiho, očigledno zahtevajući eksplicitnu potvrdu pre nego što napravim ovaj korak o kome sam maštao veoma dugo.

„Sladak si …“ – zakikotala se, uzevši mi ruku i stavivši moj dlan na levu stranu stomaka. Lagani nežni orgazam prostrujao je tada mojim telom. Bilo je to nešto o čemu možete samo čitati u nekim magazinima da se može desiti. Strujica uzbuđenja pecnula me je kroz taj dodir. Bilo je tako divno glatko i meko na dodir, a opet čvrsto. Osećaji koje sam osetio bili su uzbudljiviji nego što sam mogao i da zamislim.

„Nežni pokreti, ovako u krug, to čini čuda“, govorila mi je šapatom.

„Prija ti kada se tako dodiruje… mislim, trlja?“

„Nisi svestan koliko.“

Nakon što sam dobio dozvolu, obe moje ruke su se našle na njenom stomaku, nežno trljajući i blago pritiskajući meso dok sam istraživao oblik i konzistenciju svakog delića. Oči su joj bile zatvorene u tihom zadovoljstvu dok sam istraživao njen srednji deo tela. Vreme se kretalo apstraktno kao nikada do tada.

Ako bih morao da pogađam, rekao bih da sam imao ruke na njoj pet ili šest minuta. Odvojio sam se tek kada sam čuo da nam se neko približava. To je takođe navelo Anitu da brzo prekrije košuljom stomak i zatvori par dugmadi. Nismo bili uhvaćeni, ali mislim da me ne bi bilo previše briga i da jesmo. Ovo su bili najlepši trenuci u mom životu.

Kraj 1 dela