Gledam u tamu septembarske veceri. Misli su rastrkane, uzburkane, kidaju jedna drugu. Cekam. Vrebam senke, lovim zvuke: ocekujem dragu siluetu, poznat korak. Ne vidim, ali osecam da mi prilazi s leda, osecam ruke – grle me oko struka dok usne spustaju vreli poljubac na vrat. Vrelina njegovog tela zari, zabacujem glavu na njegove grudi.

Gricka mi kosu. I uvo. Sve to volim i nemo se predajem vatri koja se razbuktava. Grli me nezno i snazno, cujem njegov ubrazan dah dok ruke putuju niz moje bokove, miluju. Okrecem se ka njemu, pogled mi tone u tamnu dubinu dragih ociju. Tamnih kao septembarsko vece, toplo i mirisavo. Zrelo. Usne se, najpre, ovlas sastaju u kratkom pozdravu, a zatim zeljno upijaju. Isprepletana igra jezika, isprepletana igra ruku, tela. Posmatrac bi rekao: drvo na vetru…

Moje telo odgovara na svaki dodir. Raskopcava mi bluzu, grudi se nadimaju, bradavice polude, hoce u nebo. Saginje se i nezno ih ljubi. Zatim grubo. Milovanja postaju teza, moje ruke klize pod njegovom kosuljom, prsti mrse kovrdave dlacice grudi; njegove putuju mojim butinama, pa pod suknju. Nestasne su i vrele. Ovaj covek nema deset prstiju, on je svetlost pretocio u ruke pa me zraci miluju istovremeno po svim najtanijim tajnama tela.

Njegova muskost ludi dok se seprtljam sa kopcom i zatvaracem pantalona (nikada nisam uspela da se spretno izborim sa ovim branama!), mislim, stomak ce da mi probusi. Oslobodena polece u vis – brzo je stavljam u kavez svojih usana. Ljubim ga i gusim se. Gusim se zato sto je velik i snazan, gusim se zato sto je topao i nezan, zato sto znam da cu ga dobiti, da ce biti moj rob i gospodar, sjaj i zamracenje.

Lagano me uspravlja. „Polako“, ne znam da li obuzdava sebe ili mene ili nase obostrano uzavrele strasti. Ljubeci se, prilazimo krevetu. Kako smesno hoda u polu skinutim pantalonama. Kao patak. Moj patak. Grli me mekoca kreveta, pokriva cvrstoca muskog tela. Ima li srecnije osobe od mene? Moj dragan polako, ali snazno klizi u mene. Potpuno, u moje ruke, oci, mozak. A ja hocu jos, hocu da ga osecam u svakom pokretu, uzdahu, u svakoj celiji.

Hocu da mi posle kaze da mu je spala koprena sa mozga, da je slobodan od svakodnevnih briga, od zla. I dajem mu se. Pratim svaki njegov pokret, na udar odgovaram udarom, na predah predahom, na zvuk zvukom. Osecam golicavo priblizavanje eksplozije. Ne disem. Jos uvek gledam u tamu septembarske veceri. Pratim izduzene senke i siluete. Gospode, odakle se stvori moj muz?